Награђена прича на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Пета награда
Ружица Васић
Брат
„Женско”, рекао је Отац, љутито пролазећи поред Станице. Она га је са обожавањем пратила и сад, када је био у оваквом расположењу, није јој сметало ни што је прекорно погледао. Знала је ову реч, али у нешто другачијем контексту. Некада је, кад би заједно с њим и Мајком радила у пољу, умео да каже: „Био би од ње добар човек… али је женско.” Упркос томе „али”, Станица је била срећна јер је хвали. Понекад би је чак и наградио тако што је пео на Кршљана. Иако је Отац Кршљана звао старом рагом, њој је тихи, стари коњ био најлепши на свету. Отац би је подигао у ваздух и суво би јој рекао да се држи за гриву, а она би под собом осетила Кршљанова ребра, која су штрчала и правила мало, али сасвим довољно удубљење да се између њих удобно смести. Мајка је викала на Оца сваки пут када би затекла Станицу на Кршљану, престрављено би је скидала с њега и узимала у наручје. Мајка је, насупрот Оцу, била гласна и причљива, њен зној је био другачији, мирисала је слатко, умирујуће и нежно, што никако није ишло уз оштре црте лица и речне бујице које су из ње текле у високом тоналитету. Отац би се тада само смркао, слегнуо раменима. „Не мари, женско је.” Станица је, дакле реч „женско” запамтила, присвојила као жиг, и трудила се да је избрише тако што је још одлучније понављала све што Отац ради, не показујући ни умор, ни тежину посла, ни терет тог жига, који је на њој изгледа видео само Отац.
Данас, када је Отац рекао „женско”, а у позадини завриштала беба, Станици је пао камен са срца. Ова беба је преузела жиг, Станица је коначно слободна. Беба је урлала, а Отац је пушио и гледао у празно. Станица се прибила уз њега и погледала га са неком новом надом у очима – ваљда ће сад добити прилику да постане човек. „Нема брата?” Отац је одмахнуо главом. Станица се збунила. „Али, рекли сте да ћу добити брата.” Отац је бацио зажарени смотуљак дувана далеко од њих. Жар је полетео и запарао помрчину, као звезда падалица.
Дани су пролазили, лишће је мењало боје, оближња шума је деловала спокојно. Црвене, жуте и смеђе боје плесале су по ваздуху елегантно и примамљиво, а онда би све утихнуло и лишће би дотакло тло. Станица је покушавала да имитира овај плес, стајавши на ободу шуме. Било јој је строго забрањено да у њу крочи, јер је тамо вребао шумски демон, који је многе одвео у мистериозне лавиринте растиња, а шта је после било, Станица није знала. Увек би се тако завршавале све страшне приче. Демон одведе некога у шуму и – изгуби му се сваки траг. Међутим, ту где је сада скупљала лишће и шишарке, било је спокојно, кућа је била довољно близу, а Отац још ближе, јер је непосредно поред ње снажно замахивао секиром и заривао њено сечиво у стабло. Зној му је мирисао на дрвеће, на шуму, мислила је Станица. Отац је могао да отера и шумског демона, мислила је, јер је био јак, леп, висок, и имао је секиру. Станица је могла несметано да гледа у небо, крошње и да плеше са лишћем. Био је то леп дан.
У повратку је седела на Кушљиним леђима, испред ње је Отац вукао узде, а иза њих је цупкала позамашна веза дрва. Мајка је испред куће простирала веш. Станица је, омамљена осећајем среће, попустила стисак, раширила руке, и затворила очи. На трен, помислила је да лети. Отворила је очи и угледала Мајку, која је деловала престрашено док је трчала ка њој. Није могла да разазна шта је тачно Мајка изговарала, јер њен, иначе повишен, тон сада је био за октаву виши, гласови су јели сугласнике, и све је деловало као неки снажан јаук. Није то био јаук, вриштала је њено име – Станица. То име је требало да заустави неки невољни циклус, то име је имало магијска својства, и требало је да направи прекретницу у њиховој породици. Требало је зауставити, али шта? Станица, иако веома бистра, била је исувише мала да схвати да је њено име имало једну једину сврху – да заустави рађање женске деце. Јер су мушка деца била пожељнија категорија, од раног детињства су се спремали за помоћ на имању, за одбрану куће и породице, за лов. Њихова мршава тела су ипак била снажнија од женских, али као за инат, у њиховом дому су се рађале само девојчице. Шта чинити с толиким девојчицама, које су туђа вечера, које ће ипак једног дана отићи у туђу кућу и узети туђе презиме? За кога их хранити и због кога трпети оволику немаштину? У сличним породицама, као решење, успоставио се један чудан обичај, назван према ветру. Устока. Девојчицама би очеви дали комад хлеба и одводили би их дубоко у шуму, да се не врате кући док не нађу брата. То се дешавало углавном с јесени, кад устока почне да дува. Лети би поживеле неколико дана, у жалосној нади да су на добром путу, зими би по снегу нашле трагове и успевале би да се домогну куће. С јесени, да би дечја патња краће трајала. Новембар је био довољно хладан и језив, а опало лишће је сакривало пут спасења. Смрт је тада долазила брзо по девојчице. Колико су могле имати година? Четири. Увек четири године. То би донекле опрало мрље са савести родитеља, да су дали све од себе, али није било више ни наде, ни хране…
Отац је ухватио у наручје, тик пре него што је пала на земљу. Станица се осмехнула. Мајчин и очев зној, у који је уронила, сигурна и вољена. Мајка их је обоје загрлила, и почела да плаче. Станица се исправила и осетила како је ветар свом силином ударио у њих. Инстинктивно се окренула ка шуми, да види последњи плес лишћа, које је овог пута правило втрлог и својим бојама личило на ватру, на ватрени жар Очевог дувана који лети двориштем. Отац је подигао главу и кратко рекао Мајци: „Устока.”
Станица је за неколико дана пунила шест година. Али, за тако малу девојчицу, била је врло напредна, врло озбиљна. Стармала. А њена душа? Па Станица није много мислила о души, али је на то подсетило мрмљање Мајке. „Где ће ти душа?”, шапатом је питала Оца. Станица је успорила дисање и преварила родитеље, вешто глумећи сан. „Лоша је година, помрећемо сви од глади”, рекао је Отац. „И други су то радили.” Тишина. Учинило јој се да чује Мајку како плаче, и понавља: „Где ће ти душа?”
Јутро је, и свеже је. Она држи Оца за руку, и послушно с њим иде у шуму. Рекао јој је да имају важан посао. Њене очи сијају од радости, па иако јој је хладно – на њеном телу је само спаваћица – она се не жали, јер се боји да Отац не одустане. Не поставља сувишна питања, јер би га пратила на крај света. Мајка је остала кући са бебом која је преузела жиг женског детета, а Станица то више није. Осећа да је ово тренутак кад постаје човек, онакав каквог је Отац одувек желео.
Загазили су дубоко и шума се згуснула. Није толико ни хладно, крв јој удара у слепоочнице, неки чудан осећај је обузима, али не зна како да га опише. Не жали се, не поставља питања. Само стегне Оца јаче за руку, а он баци поглед на њу, и делује јој далек, висок као крошње стабала изнад њих. У једном тренутку Отац је стао. „Јеси ли гладна?”, питао је. Станица је климнула главом. Отац из кошуље вади омању погачу, и говори јој да је ово за њу и брата. То је једини начин да га нађе, да оде дубље у шуму, и да са њим подели погачу. Станица климне главом. „Не враћај се кући док не нађеш брата”, изговара Отац промуклим гласом, затим, као да оклева, осврне се око себе, па је протресе за рамена. „Јеси ли ме разумела?” Станица климне главом. Отац је потом нежно гурне напред и одлази. Она не поставља сувишна питања и не жали се, већ крене напред, дубље у шуму. Принесе погачу ноздрвама и омирише је. „Даћу му целу погачу, само да га нађем”, мисли. Одједном, лишће око ње почиње свој плес, подиже се с тла међу крошње. Да ли је то устока? Или путоказ? Станица, девојчица од тек навршених шест година, није могла о томе много да зна. Престара за правила језивог обичаја, премлада за шуму, могла је само да се узда у своју непоколебљиву одлуку да ће наћи брата, и да ће од тог тренутка све бити у реду. Устока је заиста почео да дува јако, све јаче, и њена спаваћица се лепила за мршаво малено тело. Било је хладно и мрачно, облаци су прелазили изнад шуме. Станица је, упркос нади коју је гајила, ипак почела да осећа страх. Затворила је очи, и осетила мирис. Устока је наносио отужни мирис тресетне земље, помешан са слатко-киселим мирисом жабокречине. Станица је, иако чврсто затворених очију, схватила да се шума још више смрачила. „Почеће олуја”, помислила је, „а ја нисам још увек успела да га нађем.” Међутим, кад је отворила очи, Станица је угледала шумског демона. Али, Станица, девојчица од шест година, превелика за овај обичај, а премала за шуму, девојчица која никада није раније видела демона, нити је ико икада знао да јој га опише, није устукнула пред застрашујућом појавом, јер је њена жеља била јача од свега. Пресрећна што га види, полетела му је у наручје. Демон је могао да осети само колико се тресе од хладноће… и још нешто. Могао је да осети љубав.
– Хајдемо кући, брате мој – шапну му Станица.
Те ноћи њена породица је збрисана. Заувек. А Станица? Као посестрима шумског демона, скупљала је девојчице од четири године, оне које је требало да буду данак гладној години. Сакрила их је од остатка света и пружила уточиште. Ако би их неко некад и видео, мешао их је са шумским вилама, јер су деловале нестварно, док слободно плешу обучене у јесење лишће. С временом, људи су нашли везу између овог обичаја и одмазде шумског демона, па су одустали од њега, и заборавили га. Заборавили су и виле и шумског демона, али устока који почетком новембра крене у поход овим крајевима, у спомен оних четворогодишњих девојчица које нису нашле брата, завија речи које је Мајка говорила Оцу једне новембарске ноћи: „Где ће ти душа…”
Све награђене приче објављене су у књизи (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости.