Награђена прича на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Јована Кузмановић
Јусуфове очи
Ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне, на каменој плочи,
Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи!
(М. Ракић)
Јахао је брзо, као да га сâм шејтан гони. Прашина се уздизала иза њега, као да га и та проклета земља прогања; и земља, и клетва оног праха у који су се под његовим ножем лагано претварале те лепе плаве очи. Бушио их је и гулио са страшћу с којом је увек извршавао наређења – Јусуф је знао да се само тако напредује, да ће само тако стећи виши чин, а онда и богатство и друге привилегије које уз све то иду… Па и место у џенету једног дана… Кад му је његов ага наредио да оскрнави невернички манастир, са жаром је прионуо на посао. Жаром срца и леденим ножем.
У цркви је био полумрак. Неки погани мирис ширио се свуда. Опојан. Невернички. Што пре заврши, то боље. Кад је угледао прву сузу како се слива низ камен, Јусуф је претрнуо. Под оштрицом се јасно оцртавала капљица – вода, влага из стене – његов мозак је узалуд покушавао рационално да објасни ствари. Рука му, међутим, није ни задрхтала. Гребао је приљежно, детаљно, чврсто решен да ни траг тог модрог погледа не остане иза њега.
Сада је јахао као махнит да сустигне остатак војске. Док је он обављао своју свету дужност, остале акинџије већ су одјахале даље. Није то био никакав проблем – стићи ће их он, знао је, али му је срце усахло при помисли да нико неће видети како је приљежно обавио свој посао.
Нико осим ње…
Нико неће сазнати ни да се на излазу из мрачне цркве осврнуо да још једном види својих руку дело, а онда стао као укопан: са зида га је прострелио поглед њених леденоплавих очију. Поглед који није успео да убије…
Привиђење премореног ума, убеђивао је себе. А можда и последица оних чудних испарења, ко зна…
Знаш, одувек сам се плашила ножева, шапутала је, као сенка, дрхтава и прелепа сенка. Није знао ко је она, осим да је сигурно племенита рода, бар судећи по одећи, али и начину на који је осликана. Виђао је већ њено лице и раније – додуше, никад тако бледо, никад тако прозрачно. Госпа пуна бола, али висока и усправна као стена. Био је убеђен да га одавно прати. Гледала га је. И ето, указала му се прилика да заувек уништи тај поглед, да га угаси… Да докаже Мехмед-аги да је вредан пруженог поверења. Али…
Јахао је као да га гоне стотине хајдука кроз ноћ, старим царским друмом. Није он то знао. За њега су сви ти безбожнички путеви били исти. Прљави, пусти, мрачни… Све му је заударало на балегу, сељаке, суву сламу… Али правила буљука била су строга: с друма се не одступа, следе се наређења и не постављају се сувишна питања.
„Ко је она?”, било је једно од таквих питања, које га је непрестано морило. „Ко си ти?”, шапутао је полугласно.
Нешто је рекла. Или је то био само ветар. Поновио је питање. Небо се ковитлало као пред олују. Јусуф је сјахао с коња.
Срце му је снажно тукло. „Ко си ти?”, викнуо је у мрак. Од трена кад је завршио свој сурови посао знао је да ће тај неугасли поглед остати заувек уз њега, да ће га тај заслепљујући сјај испод њених трепавица пратити све до Цариграда, да ни властиту жену више неће моћи да погледа у очи плашећи се да не види оне уклете сузе… сузе фреске коју је својом руком ослепео, а која је опет прогледала…
И била је ту. Стајала је у сенци, попут утваре из каквог сновиђења, мрачног… кисмет у лику жене царског стаса. Баш каква судбина и треба да буде, помислио је. Њен чемер није разумео, али је свака пора на његовој кожи подрхтавала. Земља је мирисала на кишу, а као да је однекуд допирао и задах крви.
„Ко си ти?”, шапутао је… па молио… онда и вапио. Бацио се на колена и готово завијао пред њом. „Ко си ти? Шта хоћеш од мене?” Тако кукајући, на крају се срушио у прашину и заспао.
Битка је почела у рану зору. Јусуфа није било у редовима турске војске. Јутро је дошло и прошло, а млади акинџија лежао је у прашини и спавао тврдим, мртвим сном без снова. Нико не зна колико је ту лежао кад су га коначно нашли и извели пред Мехмед-агу. Искусни војсковођа је стрпљиво ћутао и чекао, али Јусуф није имао никакво разумно објашњење у своју одбрану. Бунцао је нешто неразговетно, нешто о очима, ножевима, судбини… На питање зашто није стигао војску на време, само је тужно одмахивао главом и понављао: кисмет.
Казна за дезертере одувек је била смрт. Ага се, међутим, осећао милосрдно после велике победе над каурском војском, па је преиначио пресуду: „Па добро, кад већ не уме ништа сем да бунца о очима, нека му и буде – ослепите га и оставите крај друма. Па нек му Алах одлучи даљу судбину.”
Нико не зна шта је после тога било са Јусуфом. Неки кажу да су га убили хајдуци, други да су му пресудиле дивље звери, трећи да се сам бацио у провалију. Тек, и дан-данас у тим крајевима круже приче о утвари без очију, што лута по околини Грачанице, спотиче се и шапуће, једва чујно: „Ко си ти?”
Све награђене приче објављене су у књизи (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости.