Za kruhom Iva Ćipika: čovek između civilizacije i prirode

Ivo Ćipiko je poznati pisac romana Pauci. Izdvajalo ga je to što je bio Srbin katolik, rođen u primorju. Njegova dela su, od trenutka kada se izjasnio da je Srbin, štampana u srpskim kulturnim centrima, na latinici. Ćipiko je za sobom ostavio više pripovedaka i dva romana, Pauke i Za kruhom. Sva njegova dela imaju snažnu socijalnu notu, i tipično su smeštena u realističke okvire. No, Ćipikovo pisanje osobito je i po modernim tendencijama.

Roman Za kruhom manje je poznato Ćipikovo delo. Pauke je izdvojio i veliki srpski kritičar, Jovan Skerlić i nazvao ih novim socijalnim romanom. No, i Za kruhom po mnogo čemu zavređuje čitalačku pažnju, jer vrlo jasno ukazuje na sve što je za pripovedanje ovog pisca bitno.

Ono što je, svakako, za početak, tipično pojava realizma, jeste nemogućnost lakog određivanja književne vrste ovog dela. Ni sam Ćipiko nije bio siguran da li da Za kruhom uvrsti u pripovetke ili u romane. Takav problem sa svojim romanima imali su i Simo Matavulj i Stevan Sremac. Njegova kompozicija slabija je u odnosu na Pauke, no, sadržajno, ovaj roman vrlo je zanimljiv.

Oko glavnog junaka Iva Polića, u kojem su mnogi prepoznali samog pisca, spliću se socijalne, ljubavne i egzistencionalne teme. Ćipiko je kao pisac bio poznat po svojoj rusoovskoj postavci, u kojoj se čovek nalazi rastrgnut između prirode i negativnih civilizacijskih tekovina. Sa jedne je strane prirodni zakon, čovek koji živi u ustrojstvu sa biljkama i životinjama oko sebe, prati svoje nagone, koji su prirodni i, prema Ćipiku, otuda, sasvim ih je normalno slediti. Nasuprot tome su civilizacija i kultura, sa kojima je došla i građanska klasna podeljenost i time, socijalna nepravda. Seljak je uvek u potlačenom položaju u odnosu na gospodu, one predstavnike intelektualne klase koji se bogate na račun tih seljaka.

Ćipiko u ovom romanu verno oslikava upravo takav položaj seljaka – ona dolazi i nezavisno od ljudi, jer seljaci zavise i od prirode i tla na kojem žive. Njima u doba suše gospodari neće pomoći, već će im, upravo suprotno, nametnuti još veći teret. Ćipiko slika pokvarenost suda, i nametnika, kakav je i otac glavnog junaka.

Ono što je osobeno u slici socijalne nepravde jeste to što ona nije samo prikazana deskriptivno, već je, suprotno tome, prelomljena kroz svest glavnog junaka Iva Polića. On, iako nije seljak, razume i saoseća sa njihovim mukama. On ne odobrava očevo ophođenje prema njima. Upravo ta individualizacija i subjektivizacija, kroz slikanje psihološkog stanja junaka, jesu pre moderan nego realistički postupak. Ono što ćemo kasnije videti u delima Veljka Milićevića ili Veljka Petrovića jeste pasivni junak, i pored toga, tema napuštanja ognjišta i odnos takvog junaka prema njoj.

Ivo Polić vidi nepravdu oko sebe, ali i dalje nije sposoban da svoju prirodno melanholičnu i pasivnu prirodu probudi i da nešto povodom te nepravde i učini. On, iako ima svoje stavove, dela po zakonu razvoja dođaja, ne sledeći vlastite želje. Time se približava onoj vrsti apatije koju ćemo prepoznavati kod junaka modernih romana, kakvo je Bespuće.

Ivo Polić voli more, prirodu, upravo sledi taj prirodni zakon, i ne razume one koji rado odlaze u grad. Takvi se i od strane samog pripovedača, Iva Ćipika, predstavljaju dosledno u negativnom maniru oni koji su napustili svoj kraj (Jura, prijatelj Iva Polića, koji odlazi u grad da bi mogao bolje živeti, nakon sticanja određenog položaja slika se vrlo groteskno i negativno). Zanimljivo je primetiti da je jedno od mesta u koje mladi odlaze Amerika. Ona prerasta u simbol nekakve obećane, daleke zemlje koja možda može pružiti ono što rodno tle ne može. I taj motiv srećemo u Bespuću, kao i u pojedinim pripovetkama Veljka Petrovića.

Odanost prirodnom zakonu vidi se i kroz ljubavne odnose. Ivo Polić prati svoje nagonske instinkte i prepušta im se u svojim jubavnim vezama. U takvim scenama uvek je prisutno more, koje je čest i važan motiv Ćipikova pripovedanja. More je, u svakom smislu, simbol nesputanog življenja, za kakvo se Ćipiko i zalagao. Zadovoljenje ovakvih nagona je iznad svakog ljudskog zakona, pa tako Ivo Polić stupa u vezu sa Katom, devojkom koja u tom trenutku i dalje čezne za Petrom, svojom ljubavi, koji je takođe napustio svoj kraj.

Ovaj roman uskoro će se naći u ediciji Otrgnuto od zaborava!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *