Vrzino kolo Branimira Ćosića: slika posrtanja posleratne omladine

Branimir Ćosić je pisac koji je tokom svog kratkog života ostavio više upečatljivih i značajnih dela. Osobenost Čosićeva jeste u tome što se on kao književnik postepeno razvijao u neumoljivog kritičara društva. Najprepoznatljivi je po romanu „Pokošeno polje”, u kojem predstavlja Prvi svetski rat a potom i međuratni Beograd, na realan i objektivan način, osvrćući se na sve društvene anomalije toga vremena. Pre nego što će sazreti da napiše ovakav naslov, Branimir Ćosić stvara „Vrzino kolo”.

„Vrzino kolo” nije Ćosićevo prvo objavljeno književno delo, ali jeste njegov prvi roman, koji objavljuje 1925. godine. „Dva carstva” će uslediti 1928. godine, dok „Pokošeno polje” izlazi na svetlost dana 1934. Zanimljivo je da Ćosić u svojim prvim delima nije, u smislu socijalne kritike, onako oštar i neumoljiv kao što će postati sa „Pokošenim poljem”. Na samom početku, iako vidimo prikaz onoga što u ljudskom ponašanju ne valja, i što pisac kritikuje, on, u ranijim delima, bira stil kojim će se približiti i dopasti publici. To se prepoznaje i u ovom romanu.

Tema romana već se može naslutiti po simbolici naslova. Vrzino kolo se pominje još u narodnim pesmama. Označalo je vrlo komplikovan ples u kojem smrtnici nisu mogli igrati, već su u kolo ulazila samo natprirodna bića. Odakle pojam vrzino kolo danas „vuče” svoje značenje. Pod njim se podrazumeva neka vrsta začaranog kruga, meteži, haosa, nerešive situacije, problema, koji je teško rešiti, dakle, situacije iz koje je teško izaći i prevazići je.

Vrzino kolo u ovom romanu čine neliko likova. Glavna junakinja, Lena Ljotić, njen brat Vladimir, dečko Dimitrije, bivši momak, Bogoljub Knežević. Lena i Vladimir sa nekolicinom prijatelja odlaze na odmor u Dubrovnik, gde će se sprijateljiti sa Antunom Červom i Lijerkom. Radnja romana će se zakomplikovati kada Lena počne koketirati i sa Antunom, i to u trenutku kada Bogoljub Knežević poseti Dubrovnik. Situacija biva složenija utoliko više što, uz ovaj ljubavni četvorougao, pratimo i ljubavnu dramu Vladimira i Lijerke.

Cilj Branimira Ćosića, kako primećujemo u „Vrzinom kolu”, jeste da predstavi moralnu krizu koja je zahvatila omladinu koja je živela u međuratnom periodu. Značajan deo romana predstavlja upravo retrospektivna epizoda u kojoj se daje slika Beograda neposredno posle rata. Talas napretka zahvatio je sve slojeve društva, ali je, nakon svakodnevnog straha i strepnje, prestanak rata doneo i veliku želju za životom, slavljem, izlascima i provodom. Branimir Ćosić kao pisac, u stvari, želi da pokaže šta se desi kada se, međutim, ode korak dalje. Kada zabava preraste u odbacivanje opštih moralnih načela i vrednosti, zbog čega počinjemo povređivati ljude oko sebe i tuđiti se od porodice i prijatelja. Istovremeno, ova slika mladeži specifična je, jer se o njoj uglavnom govori kao o generaciji koja je bila „zlatna”, i koja je unosila značajne bitne obrazovne i kulturne promene. Ćosić ruši crno-belu sliku jednog vremena i generacije, dajući sliku i iz drugačijeg ugla.

Ono što, međutim, ublažava oštrinu kritike ovoga romana, jeste pripovedačev stil. On nije neumoljivi posmatač stvarnosti, već se pojavljuje i kao jedan od likova, jedan od onih koji su sačinjavali vreme o kojem pripoveda. Slično ranije Stevanu Sremcu, Ćosić se obraća čitaocu, ukazuje da će se vratiti na prethodnu situaciju, ići dalje, prekinuti neku epizodu. On je sveznajući pripovedač koji, dakle, stoji rame uz rame sa čitaocem, njegov je sagovornik i saputnik u čitanju. Upravo to je naročita modernost ovog romana i Ćosićevog stila, kojim se svakako lakše mogao dopasti publici. Pored ovakvog, direktnog pripovedanja, osobenost romana jesu i epistolarni delovi. Oni predstavljaju i jednu vrstu okvira za čitaoca. Čini se da i sami likovi nisu dovoljni zreli niti hrabri da svoje misli i stavove direktno priopšte onima prema kojima gaje određena osećanja, pa tu ulogu preuzimaju pisma. Pored toga, one su i slika svakodnevne komunikacije, koja je tada postojala. Zanimljivo je, međutim, kako Ćosić upravo preko motiva pisma prikazuje neku vrstu igre sudbine, koju nije moguće izbeći, i koja kao da namerno ne dâ da se događaji odvijaju onako kako to likovi žele. Oni će određena pisma dobijati, ali prerano ili prekasno. Kao da njihova moralna kriza zahvata svaki aspekt života.

U romanu koji je duhom na momente sličan i „Velikom Getbiju” čitalac se upoznaje sa slikom omladine koju i u današnje vreme možemo prepoznati.

Ovaj roman nalazi se u izdanju Portalibrisa. Dotle, možete pogledati i naša ostala dela iz edicije „Otrgnuto od zaborava”, među kojima su i knjige naših zaboravljenih spisateljica, Jelene Dimitrijević, Ljubiće Radočić, Milice Janković, zatim skrajnutih putopisaca poput Milana Jovanovića Morskog, kao i važnih pisaca istoriografskih dela, poput Stojana Novakovića i Vladimira Ćorovića.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *