Vladislav Petković Dis: pesnik nove modernosti

Vladislav Petković Dis (1880–1917) bio je poznati srpski pesnik moderne i veliki boem. Njegovo pesništvo, koja se danas svrstava u vrhunce srpske lirike, ipak je prošlo trnovit put da bi bilo priznato.

Dis je rođen 10. marta,  u malom mestu Zablaće, kod Zaječara. On je bio deveto od trinaestoro dece, Marije i Dimitrija Petkovića. Od samoga početka, život Vladislava Petkovića Disa bio je težak, obeležen siromaštvom. U Zablaćima je Disova porodica posedovala mehanu, od koje je živela. Po gubitku mehane, sele se u Čačak. Vrlo rano će ostati bez oca, pa je njegova majka bila ta koja je izdržavala porodicu. Mladi Dis će u Čačku započeti gimanzijsko obrazovanje, završivši šest razreda gimnazije. Maturu će pokušati da završi u Zaječaru, no neće uspeti. Otuda se prvobitno zapošljava kao učitelj u Prliti i Melnici, kod Zaječara. Početkom 20. veka, 1903, godine, Dis prelazi u Beograd. Tu će pokušati da nađe nešto bolji posao. Međutim, to se nije desilo. Prvobitno će raditi u opštinskoj trošarini, a potom i na carinarnici.

Preseljenje Vladislava Petkovića Disa u Beograd dalo mu je priliku da objavi svoje prve pesme. Istovremeno, Beograd je već tada bio srpsko kulturno središte, te se Dis upoznavao sa drugim značajnim pesnicima toga vremena. Naročito se zbližio sa pesnikom Simom Pandurovićem, za kojeg se pretpostavlja da delom mogao uticati na Disovo pesništvo. Sa njim će uređivati list „Književna nedelja”, a pored toga objavljivati svoje pesme u „Srpskom književnom glasniku”, „Novoj Iskri”, ali i u „Brankovom kolu”, koje je izlazilo u Sremskim Karlovcima. Srpski književni listovi bili su značajni i za Disa, ali i za sve boeme i umetničke duše, koje su, skupljajući se redovno u kafanama, čitali dela koja su ovde objavljivana.

Dis je vrlo kratko potom živeo u Valjevu, da bi se po povratku u Beograd oženio Hristinom Tinkom, lepom poštanskom službenicom. Sa njom će ovaj veliki srpski pesnik imati dvoje dece, Gordanu i Mutimira. Siromaštvo u kojem se rodio dočekalo je Disa i u porodici koju sam stvara. Isto tako, tragičnost koju vidimo u pesništvu praćeno je bilo sve vreme i tragičnošću u životu. Njegova kćerka je još kao mala umrla nesrećnim slučajem, zapalivši se dok je pokušavala založiti vatru. O sinu se malo zna, ali se pretpostavlja da je 1945. godine ubijen, jer je te godine nestao bez traga i glasa. I sam Dis umire tužno. Bio je među spskim življem koji je tokom Prvog svetskog prelazio preko Albanije i došao do Krfa. Odatle je transportovan u Francusku. Poginuo je 1917. godine, na Jonskom moru, kada je brod kojim se hteo vratiti nazad torpedovan.

Disovo pesništvo nije toliko veliko kvantitetom, jer ovaj srpski pesnik nije, nažalost, doživeo svoje zrele godine, kada je još mogao pisati. No, pesme koje su ostale za njih bile su izuzetne, ispred svoga vremena. Dis je svojim pesničkim osećanjem najavio novu generaciju pesnika, koja će se naročito oglasiti po završetku Prvog svetskog rata. Njegova zbirka pesama „Utopljene duše” pojavljuje se 1911. godine, i u njoj su jedne od najlepših srpskih pesama „Možda spava”, „Nirvana”, „Tamica”. Zbog ove zbirke tadašnji najznačajniji srpski književni kritičar Jovan Skerlić oglasio se u tekstu pod naslovom „Lažni modernizam u srpskoj književnosti”. Skerić je vrlo negativno ocenio Disovu poeziju,nazvavši je dekadentskom, suviše pesimističkom; osudio ga je da je kopirao Bodlera, da je pisao kao u bunilu. Kritika je bila žustra, sa ciljem da se uguši svaki dalji Disov pokušaj da dalje objavljuje ovakve pesme. To potvrđuje Disova druga zbirka,  „Mi čekamo cara”, koju objavljuje 1913. godine. Ona je pisana naglašenijim rodoljubivim osećanjem. No, ona nije dosegla one pesničke domete kao „Utopljene duše”. I sam Dis potvrdio je da je ono što je on odistinski smešteno u njegovu prvu zbirku.

Veličina Disovog pesništva je u tome što on zaista nije bio obrazovan, što mu se zameralo, ali je u pesništvu uspeo da dosegne najviše domete, tolike čak da mu Skerlić, mada ne pohvalno, pripisuje da je kopirao Bodlera. Dis je pisao svoju prvu zbirku, zbog koje je osuđen, i nadahnuto i promišljeno. Jezičke manjkavosti zbog kojih je optuživan u stvari su bile i njegov način da se skloni od načela beogradskog stila. I kompoziciono, Dis je vrlo pažljivo sklapao zbirku. „Tamnica” se nalazi na samom početku, određujući ton i tok zbirke, definišući Disa kao kosmološkog pesnika, kakvi su bili Laza Kostić ili Njegoš. Dis zalazi u iracionalno, onostrano,njegove pesničke slike su pesimistične, pune slutnje i strepnji. Motiv pada, ali i boja, koje samo on vidi, i jedino su što je ostalo od prostora koje je „iza svakog zla”, obeležiće njegovo pesništvo. Dis je srpski pesnik čije je pesništvo puno simbola, koje svedoči o osetljivoj prirodi, koja nije bila podređena utilitarnom pesništvu, već onom punom refleksija i modernosti, patnji, zagledanosti u transcedentalno, što je bilo nesvojstveno za njegovo vreme. Otuda ne čudi što je morao sačekati decenije da bi se istinska vrednost njegovog pesništva mogla prepoznati.

Disove pesme nalaze se u ediciji „Otrgnuto od zaborava” naše izdavačke kuće Portalibris. Uz Disa, tu su i dela drugih ranih modernista, poput Bore Stankovića, Petra Kočića, Jovana Dučića, Alekse Šantića, Milana Rakića. No, uz njih su tu i književna dela pisaca koji su u potisnutiji, pa ih treba vratiti i podsetiti da i oni pripadaju srpskoj književnoj tradiciji. Tako se u našoj ediciji nalaze dela Dragomira Brzaka, Jaše Tomića, Branimira Ćosića, Pere Todorovića, Živorada Vukosavljevića, Grigorija Božovića, Lazara Komarčića. U ediciji su i knjige zaboravljenih ženskih spisateljica, Milice Janković, Ljubice RadoičićAnđelije Lazarević

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *