Прича која је ушла у шири избор на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Снежана Радојичић
Вила
Ја сам вила. Права вила! Да, знам ја да ви смртници данас не верујете у наше постојање. Зато ме и не виђате. А управо то што не верујете ми виле користимо да се поиграмо са вама. Ох, рекла бих да вам није баш драго што вас смртницима називам? Опростите, драги моји, али ви то и јесте. Само кап у мору вечности. А ми, виле, ми смо бесмртне!
Испричаћу вам једну причу пре него што ми неки од вас позавиде на бесмртности. Увек је можете третирати као бајку, мада ја сама знам колико је све то стварно.
Дакле, потичем из ове горе и одувек сам овде. Мироч-планина је мој завичај. Росни цвет дивљег љиљана постеља је у којој сам зачета, од кише и сунца, тачно испод дуге. Када бисте веровали у моје постојање, могли бисте видети моје беле, прозирне хаљине које се вију око мог витог тела и моје златне косе дуге до колена. Моје лице се росом умива и бело је и увек младо и не може се ока скинути с њега, толико је лепо. Моје косе на љиљан миришу, а моје усне руменилом заводе. А очи… У очи ме не гледајте јер њима могу да сечем као мачем! А могу и да очаравам погледом, што ме више забавља. Од чари мога ока заборавља се и најрођеније што се има, само ако ја тако пожелим. И само да знате, виле се никада не извињавају због тога што јесу, па ни због своје нескромности.
А када запевам, гора се њише. Моје вито тело се извија у ритму док око мене моје сестре виле играју у колу. Моје русе косе заносно падају по миришљавој дивљој нани и мајчиној душици, по којима играју моје босе ноге. Плешемо у трансу и певамо, окрећући се у колу све брже. Такву музику никада чули нисте. Многима који јесу била је последња. А после наше песме и игре остаје „вилинско коло”, знак на трави који ви смртници треба да обилазите у широком луку, ако вам се нађу на путу. Јер згазите ли својим смртним стопалом на нашу вечеру, у колу, тешко ћете се разболети, а можда и умрети. Да, да, питајте ваше старе ако већ нисте чули за то! Ако се још увек сећају прича својих предака, потврдиће вам да се то „никако не ваља”!
Некако највише волим да се купам у хладном планинском потоку. Збацим своја крила и окриље, на травнату обалу и закорачим у свежу воду. Има један вир близу Марковог камена где се најчешће купам јер је ту вода довољно дубока да могу потпуно да зароним. Тада се моја злаћана коса распе по површини воде. Капљице воде сијају на сунцу а лептири дођу на мој позив и слете на моју косу. Неки од њих доносе цветове белих рада, а други их уплићу у праменове моје косе. Када се огледам у води тако окићена, осећам се као нека вилинска принцеза.
Наравно, увек постоји опасност док се купам да моја крила и окриље украде неки смртник и тиме ми одузме вилинске моћи. Постоји, мада то ипак није могуће. Јер ја никада нисам сама. Мене чувају моји јелени. Најснажнији од њих мој је заштитник. На његовим леђима јездим кроз шумско жбуње, вилинске папрати и густише. Исплетем му венац од разног моћног биља, ставим му око врата и онда га загрлим, припијем се својим витим телом уз њега и као једно летимо шумом. Тада ми буде забавно да својим златним стрелама гађам облаке и просипам кишу из њих. Никада не гађам животиње и биљке јер сам ја њихова заштитница. Међутим, разгневим ли се на неког од вас људи, који ме увреди, умем смртно да раним преступника својим стрелама.
Тако једног дана предвече лагано шетам шумом са својим јеленом, певам да сва гора јечи и птице ћуте са страхопоштовањем, када видим на пропланку коња привезаног за једно дрво и уснулог витеза где лежи крај њега. Коњ ме је осетио и пре него ме је видео, али је уснули коњаник мирно спавао. Пришла сам му сасвим близу и надвила се над њега и тек када сам га својим продорним погледом навела, он се пробудио. Лагано је отварао очи и поскочио када ме је угледао. Стао је на ноге и хитро исукао мач који је носио за појасом.
Насмејах се.
– Лакше, витеже! Зар мачем на девојку?! – рекох му.
Решила сам да се поиграм с овим смртником и његов страх ме је забављао. Био је кршан, стасит младић, црне, разбарушене косе, кратке браде, густих веђа надвијених над два као ноћ црна ока, која су ме оштро гледала кроз густе трепавице.
– Ма каква девојка, ти си демонска кћер! Знам те ја, мене не можеш обманути – рече он сада већ храбро, спреман да насрне на мене мачем.
Видим, време је да га опчиним својим чарима. Зато запевах и заплесах ту пред њим, вртећи се све укруг, прво око себе, а онда и око њега, све време бацајући на њега умилне погледе, од којих он полако смекша. Руке му се лагано спуштаху поред тела, мач испаде из руке у једном тренутку, а очи засијаше. Дах му постаде дубљи, уснице полуотворене, па чак се и лагано затетура. Сада сам га већ косом мазила по лицу док сам плесала. Мрак се спустио, а на пропланку су се створиле и моје сестрице виле. Песма се орила, музика се разлегала шумом, док су се на трпези вилинској превртали испијени пехари вина. Витез ми је лежао с главом на крилу, опијен мојим чарима и вином и смејао се. Запевао је, и то тако лепо да сам му сместа изрекла забрану певања док је на мојој планини. Овде сам ја вила, а познато је да по вилинском закону ми најлепше певамо!
Гозба је трајала целе ноћи. До зоре сам га љубила и заводила, а он је био потпуно опчињен. Знала сам да једна вила може бити са смртником само ако јој он одузме крила и моћи, а то никако нисам желела. Зато сам учинила да витез умисли да је све био само сан. Повукла сам се са првим зрацима сунца. И ја и читава вилинска гозба постали смо невидљиви за његове очи. Витез је уморан спавао док га је коњ и даље чекао привезан на истом месту, лагано чупкајући траву. Утом појачах цвркут птица, витез се пробуди и скочи из сна. Освртао се око себе. Чешкао се по кудравој глави, опипавао мач и гледао у велики тамно обојен прстен од траве на пропланку испред себе.
– Вилинско коло! – прошапута он и брзо одвеза свог коња, попе се на њега и пожури кроз шуму. Осетила сам како му језа од мог погледа клизи низ кичму. Знала сам да му ништа није јасно, да не зна је ли све сањао или је стварно ноћас био на вилинској гозби.
Насмејала сам се и весело кренула у супротном правцу кроз шуму.
Прошло је од тог догађаја неко време. Нама вилама време не значи ама баш ништа, тако да вам не могу рећи колико тачно је прошло док нисам поново срела свог младог витеза.
Овај пут је јахао са још једним витезом кроз шуму. Био је и даље онако млад и леп, а његов сапутник нешто старији и још крупнији од мог витеза. Нисам морала близу да им приђем да бих их чула, али сам била радознала и пришла тик уз њих, и даље скривена за њихове очи. Чух како онај други зове овог мог витеза „брате војвода Милоше”, а овај њега „брате Краљевићу Марко” и видех да у тим њиховим речима има нешто благо, нешто опојно и привлачно, мени досада непознато, нешто топло што струји међу њима. Морам рећи да ми то осећање није сасвим страно, осећам ја то за своје сестрице, за моју постојбину Мироч, за свог јелена и слутила сам да је то оно што ви људи Љубављу зовете. Помислих како бих волела да осетим Љубав онако како се смртници воле. Зато приђох још ближе не бих ли упила ту Љубав што међу овим кршним витезовима струји…
Тада чух где онај Марко моли Милоша да му пева јер му се приспавало, а дуг је пут пред њима. Милош с нелагодом одби и рече Марку:
– Е мој брате Марко, певао бих ја теби, али не смем! Не знам да ли сам само сањао или сам ноћас стварно пио вино и целу ноћ шенлучио са вилом Равијојлом, тек, она ми је забранила да певам док Мирочем пролазим. Припретила ми је смрћу, брате! И било је стварно, мада знам да сам спавао… – Мученик се чешкао по глави, некако сав збуњен, али Марко се није дао. Наставио је да наваљује говорећи да је то само био сан и Милош запева.
Е, ту се ја онако, вилински, разгневих! Оглушити се о наређења једне виле, то се главом плаћа! Нанишаних из свог лука златном стрелом и прострелих Милошево грло, где он одмах паде с коња, а онда и другом прострелих његово срце.
Марко скочи, виде где Милош умире и чух како бесно нареди оном свом огромном коњу да ме пронађе и ухвати, а да ће ми он, Марко, пресудити. Одмах сам развила своја златна крила и полетела поврх Мироча. Мислила сам биће лако, али тај Шарац… У једном моменту он ме стиже, а Марко ме погоди својим буздованом и ту ме шчепа. Никако ми није било јасно како је то могуће, какве моћи има овај смртник кад мене, вилу, овако шчепа?!
И тако, би што би! Немадох куда него превртљиво кренух да Марка братимим богом и да обећавам да ћу оживети биљем лековитим његовог брата Милоша, не бих ли сачувала своју вилинску моћ и част. Јер, да ми је само једну длаку скину с главе, умрла бих! Марко пристаде и ја се брзо бацих на посао. Накупих биља док ме је Марко, сада мој побратим, пратио у стопу по планини. Справих на брзину лековите облоге, њима обложих прободено срце и грло Милошево и он оживе!
Ех, среће Маркове када то виде! Грлише се и љубише све плачући од среће и та њихова радост ме запахну као ветар, а у грудима мојим вилинским осетих топлину. Разли се та топлина по целом мом бићу и удари ме као муња! То је био тренутак када се у моје биће
уселила права, братска љубав. Тада заволех Марка као права посестрима вила и немаде ништа на овоме свету што за њега не бих учинила. Ране сам му видала после сваког боја у ком је био рањен, на мом крилу вилинском се одмарао до новог боја, уклањала сам му непријатеље с пута, пила вино рујно с њим и гозбе правила и сестрински га волела… Све до његовог одласка од мене, тамо где ја никада не могу стићи…
И зато вам кажем, драги моји смртници, не завидите ми на бесмртности мојој. Бесмртност вилинска, чари и Љубав не бивају скупа. Једном када сам Љубав праву спознала и изгубила, вилинских чари сам се одрекла. И ево мене, славне виле Равијојле, у песмама опеване, где вековима лутам Мирочем, Бога молећи да ме учини смртном и пошаље ме мом побратиму, вољеноме моме Марку. Више волим своју бесмртност, вечиту младост и лепоту, своје вилинске моћи изгубити, него без Марка навек живети!