Tadija Kostić: realista među modernima

Tadija Kostić bio je srpski pisac, sveštenik, novinar, veroučitelj. Uprkos višestrukom polju delovanja i priličnoj književnoj zaostavštini, ovaj pisac pao je u zaborav vrlo brzo nakon svoje smrti, 1927. godine.

Budući pravi kulturni radnik, Tadija Kostić rođen je 1863. godine u malom mestu Trnava, u užičkom okrugu. Njegov put, kao i put njegovog brata Novice odrediće delom i životni poziv njihovog oca – Petra. Tadijin otac je, naime, bio sveštenik, i uz to vrlo poštovana ličnost, koja je 2 puta bila birana za narodnog poslanika. Oba sina su mu se opredelila za sveštenički poziv.

Pored toga, mladi Tadija Kostić vrlo se interesovao i za politiku i aktivno društveno delanje kroz ovo polje. Tako je, nažalost, učiteljski poziv, kojim je takođe pošao, morao prekinuti upravo jer se politički aktivirao. Kostiću su, naime, bile vrlo privlačne ideje Narodne radikalne stranke. Ovakvi biografski podaci značajni su posebno kada se uzme u obzir tema njegovog poslednjeg romana Na tuđem poslu, u kojem se baš oni u radnji mogu i prepoznati.

Sa plodotvornijim književnim radom Tadija Kostić počinje nakon rukopoloženja u Čačku 1887. godine, i naročito, nakon preseljenja u Gornji Milanovac, u kojem će živeti više od čitave decenije. Zanimljivo je da upravo radom Tadije Kostića i ovaj grad i ono što se u njemu dešava biva podrobnije gledano od strane tadašnje kako kulturne, tako i uže strogo književne kritike.

Tamo će Tadija Kostić ponovo početi sa svojim političkim delovanjem, pre svega, preko lista Takovo, koji je prvi put štampan 1890. godine. Ovaj je list bio prvobitno proradikalski orijentisan. Aktivnost Tadije Kostića vezana za ovaj časopis najpre je bila politička, jer se upravo u toj sferi nanovo aktivirao. Taj oživljeni politički entuzijazam trajao je naredne tri godine. Godine 1893. kandidovaće se za poslanika i doživeti neuspeh, što će mu vrlo teško pasti, i tada se konačno povlači iz politike.

Drugo i danas mnogo značajnije polje delovanja Tadije Kostića bila je književnost, i ono izrasta iz časopisa Takovo. Tadija Kostić će iza sebe ostaviti pre svega prozna dela, tipična za realističke pisce: najplodonosniji je bio u pripovetkama, kojih je za života napisao deset. Napisao je roman Na tuđem poslu, dok je roman U budnom snu ostao nezavršen. Zanimljivo je da je pokušao i sa pisanjem pesama, sačuvanim u Kićinim pričama i pesmama, a iza njega je u rukopisu ostala i jedna drama u četiri čina Pripuz.

Prvo svoju pripovetku Tadija Kostić objavljuje upravo u listu Takovo. U pitanju je pripovetka Zao glas, koja će već od samog početka usmeriti pažnju kritike na njega. Za života Tadija Kostić će sarađivati i sa drugim slavnim listovima toga vremena, kakvi su bili Bosanska vila, Delo, Zvezda, Brankovo kolo.

Ono što je, međutim,verovatno Tadiju Kostića i najviše koštalo, jeste to što je u vreme kada on piše dosledno realitička dela književna scena u nas višestruko promenila svoje tokove, i krenula ka modernijim tendencijama. Tadija Kostić nikada nije imao podršku Srpskog književnog glasnika, tada najznačajnijeg književnog lista, iza kojeg je najpre urednički stajao Bogdan Popović, a potom i Jovan Skerlić.

Tadija Kostić je za sve vreme svog književnog stvaranja ostao čovek koji u potpunosti pripada 19. veku. On je stvarao inspirisan socijalnim temama, kod njega su se i dalje javljali motivi sela i seoskog načina života. Takođe, on se za vreme svog stvaranja stilski nije mnogo menjao. Iako je u našu književnost uveo nove, zanimljive teme, naročito one koje se bave padom seljaka koji se zavedu politikom i palanačkim životom, stilsko zaostajanje za onim što se tada objavljivalo nije poštedelo Kostića.

Iako 3 godine pred smrt objavljuje roman Na tuđem poslu, pa i nakon toga nastavlja da piše, Kostić više neće privlačiti toliko književne pažnje. Nakon smrti 1927. godine, gotovo da je zaboravljen.

Otuda je sada vreme da se vratimo delima ovoga pisca, koji je u duhu realizma, kojem je dosledno pripadao, uspeo da uhvati slike ljudskog pada svoga vremena, da mu nađe uzroke, i ukaže kako da se taj pad izbegne.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *