Smrt i život Milice Janković

Smrt i život srpske spisateljice Milice Janković predstavlja zbirku kratkih priča, objavljenu 1922. godine. Sama spisateljica piše u periodu ranog srpskog modernizma. Zbirku je u ono vreme uredio čuveni kritičar srpske književnosti, Jovan Skerlić, kojega je autorka smatrala i svojim učiteljem.

Okosnica zbirke je grad Dubrovnik. I prva i poslednja priča u ovom nizu zaokružuju ostale pripovedanjem o ovom gradu, te, na neki način, možemo govoriti o zatvorenoj kompoziciji. Ovaj predivni grad i njegovi lokaliteti nadahnuli su Milicu Janković da kroz niz priča isprepleta svakodnevne živote ljudi u Dubrovniku, ali i Beogradu i srpskom selu, i poveže ih univerzalnim, opozitnim motivima – smrti i života. I same priče nižu se u suprotnosti grad-selo, more-gradska urbanost, ispovesti-pripovedanje u trećem licu. Sve te priče ipak su u sadejstvu, i, naročito kroz motive kao što su porodica i bolest, koje su Milici Janković bili vrlo važni, postavljaju pitanje: zašto živimo?

U pripovedanju srpske autorke oseća se žensko pero: kako i raniji kritičari primećuju, njena rečenica je jednostavnija, njen književni pristup subjektivniji u odnosu na radnju o kojoj pripoveda. Pa ipak, i kod ovakve autorke mogu se naći mračnije slike i motivi, poput smrti, životne nepravde koja ne zaobilazi nikoga pa ni decu, ljudska stradanja, užasi rata. Milica Janković sve vreme pripovedajući kontrastira južnjačku, dubrovačku toplinu i prihvatanje neumitnosti života sa gradskom lepotom ali i hladnoćom i surovošću.

Junaci njenih priča mahom su žene. Iako Milica Janković teži da naglasi da u Smrti i životu nema autobigrafskih elemenata, čitalac na mahove ipak sumnja u to, kako zbog tog prisnog, gotovo ispovednog tona u pojedinim pričama, tako i zbog naglašene ženske perspektive. Junakinje priča u zbirci Smrt i život su i devojčice i devojke i zrele žene. Sve se suočavaju sa različitim životnim sitacijama – porodični lomovi, rasprave, zaljubljenost, ali i životna monotonija i učmalost i želja da se bude nešto više, u vremenu kada žena još uvek to nije odistinski mogla. Važan momenat u svim tim pričama jeste sudbinski: onda kada najmanje očekuju, kao odgovor na njihova razmišljanja, u životu im se događaju prekretnički trenuci. To ih naginje na razmišljanje: da li čovek sam kroji svoju sudbinu ili ne? Da li mi upravljamo njome, ili nas ona stavlja u nemile životne pozicije?

Ovakav literarni pristup kratkim pričama ove srpske spisateljice nije čudan ukoliko se uzme u obir sam njen život. U 21. godini, razbolela se od tuberkuloze i kostobolje, i ostala vezana za krevet. Otuda su motivi života i smrti još važniji za njen književni opus.

Iako vrlo često, zbog namernog i nemamernog marginalizovanja zaboravljamo žensko pero u srpskoj književnoj tradiciji, ono postoji, i njemu nesumnjivo pripada i Milica Janković.

Uz Smrt i život, ona je pisala i druge žanrove, među kojima su i romani Plava gospođa i Ljudi iz skamije. Uz nju, izdvajamo i Anđeliju Lazarević, kćerku Laze Lazarevića, koja je, kao i Milica Janković, vremenom zaboravljena, a koju, u okviru edicije Otrgnuto od zaborava, vraćamo sa objavljivanjem proznih ostvarenja Palanka u planini i Lutanja.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *