Poezija Milorada Šapčanina: tragom romantičarske duše

Milorad Šapčanin je srpski pesnik koji je živeo i stvarao u vreme romantizma. Ukoliko bismo pročitali tek nekoliko njegovih pesama, bilo bi nam jasno da Šapčaninova poezija dosledno prati stvaralaštvo Branka Radičevića, te pripada nizu koji uz ovog pesnika čine i Đura Jakšić, Jovan Jovanović Zmaj, i, naposletku, u jednoj meri i Laza Kostić.

O poeziji Milorada Šapčanina dosta možemo saznati preko članaka Jovana Skerlića. Upravo pomenute članke nalazimo i u knjizi Domaći i strani: pisci i knjige II. Šta o Miloradu Šapčaninu kaže čuveni srpski kritičar, Jovan Skerlić?

Na samom početku članka, naići ćemo na rečenicu koja dobro sumira pesništvo ovoga književnika. Govoreći o Šapčaninu, Skerlić beleži:

On je jedan od najvrednijih pisaca srpskih toga doba, i, ostajući veran romantičarskim shvatanjima iz svoje mladosti, produžuje svoju književnu delatnost u sedamdesetim i osamdesetim godinama, u doba kada se pravac srpske književnosti i ukus srpskih čitalaca iz osnova promenio. Ako svojom sopstvenom književnom vrednošću Šapčanin nije u prvim redovima književnika svoga doba, on je jedan od najobilnijih i najmnogostrukijih pisaca našega romantizma, kod njega se, između ostaloga, jasno mogu videti sve mane toga književnoga pravca.

Dakle, Šapčanin svim svojim pesmama dosledno reprezentuje odlike srpskog romantizma. On je pesnički sazrevao čitajući nemačke pesnike. Ono što nikako nije želeo da njegova poezija bude ili vremenom postane, to je da niz neiskrenih, tzv. poetičnih stihovova, reči koje se samo rimuju i liče na pesmu. Šapčanina je formirala sentimentalna, iskrena poezija, motivi ljubavi, prirode, elegični tonovi. Otuda, njih dosledno nalazimo u svim njegovim pesmama, poput Po molitvi, Na brdašcu, Njoj, Ja pružim ružu, Oko ti je puno milja, Božić

Osobenost njegove poezija jeste da teži idealizmu. Njegovo selo je idilično, on se rado seća kroz upečatljive, ganutljive stihove života u ovakvoj varoši. Njegovo rodoljublje je iskreno, puno gotovo religioznog poštovanja prema otadžbini, veri, jeziku. Sličan pristup nalazimo recimo i kod Jovana Subotića ili kod Jovana Grčića Milenka.

Ono što je, međutim, Jovan Skerlić zamerio Miloradu Šapčaninu jeste to što je zbog težnje da njegova poezija po svaku cenu bude poetična, sentimentalna, gotovo u nekim trenucima srceparajuća, ona gubila na prirodnosti i iskrenosti. Lepota stihova, u kojima neretko dominiraju prilogi, pridevi, neretko deminutivi, činila je pesnički izraz sladunjavim. On je, uprkos melodičnosti i romantičarskom elegičnom zanosu otuda gubio od lepote pa i jedinstvenosti.

Ipak, on je poeziju na koju je svikao, koju je pisao, negovao za sve vreme svog književnog stvaranja, pri kraju čak i tužno žaleći što u dobu kada su navirale realističke tendencije za takvu poeziju nema mesta.

Pored poezije, pisao je i epske spevove i drame. Spevovi Monah i Nevesta Ljutice Bogdana pominjali su se vrlo pohvalno u vreme kada ih je Šapčanin napisao. Ipak, poznati kritičar Jovan Skerlić, kako nalazimo u članku o ovom pesniku u knjizi Domaći i strani: pisci i knjige II, nema pohvalne reči za ova dela.  Evo kako njih opisuje Jovan Skerlić:

Njegova epska poezija, upravo dva speva: Monah i Nevesta Ljutice Bogdana, potpuno je romantična. Monah je žalostivna, plačevna, starinska „srceparajuća” istorija nesrećne ljubavi jednoga kaluđera, i samo je razvijanje običnih motiva Šapčaninovih lirskih pesama. U Nevesti Ljutice Bogdana on je kao romantičar u svom elementu: zamkovi, u kojima „kasteljan” i vlastela („boljari”) piju

 vino iz ljudskih lubanja i do istrage se biju za ljubav očiju obožavane gospe. Ljutica Bogdan, tako određena i realna ličnost u narodnoj poeziji, postao je ovde romantični „kasteljan”, kao u kakvoj nemačkoj riterskoj priči,zaljubio se u mladu vlastelinku „dražesna lika”, „lepuškasta lica, graorasta oka”, i na romantičan način otima je. Devojčin otac pozove Ljuticu Bogdana na dvoboj. Dvoboj počinje pod vizirima. Starac ubija svoga protivnika, ali to nije Ljutica Bogdan, koji u zamku leži teško ranjen, no njegova kći, koja je, ne zna se zašto, izišla da u boju zameni svoga dragog. Očeva sablja probila joj je devojačke grudi, ona se kazuje i traži oproštaj od oca-ubice:

Tu joj lice bleskom nadzemaljskim sinu,

junakinja lepa kô jagnje preminu.

A nesrećni otac mač sebi u grudi,

leže pored ćerke da se ne probudi!

A šta li će Bogdan na te tužne glase?

Haj, da bolnom samo život ne ugase!

Tako se svršava ova pesnička detinjarija, ispevana u tromim i bezbojnim stihovima – istorijski spev u podjednakoj meri lišen i istorije i poezije.

Na kraju je, ipak, važno naglasiti važnost ovoga nepravedno zapostavljenog pesnika, koji je romantizmu odano pripadao, i čija je poezija odličan početak analize ovoga književnoga pravca. Zbirke pesama Milorada Šapčanina očekujte uskoro u Portalibrisu!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *