O srpskim romantičarima

Srpski romantizam javlja se u 19. veku, mada nešto kasnije u odnosu na evropski romantizam. Isto tako, srpski romantizam se deli u dve faze: period ustaničke heroike i građanskog romantizma. Tako, prvom periodu stvaraće velika srpska imena, poput Petra Petrovića Njegoša, Vuka Karadžića, prote Mateje Nenadovića, dok su u drugom liričari, o kojima ćemo u ovom tekstu govoriti: Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Đura Jakšić i Laza Kostić. Iako ih sve zajedno ubrajamo u srpski romantizam, lirika svakog ovog srpskog pesnika je osobena.

Branko Radičević označio je početak srpske romantičarske građanske lirike. On je, iako je poštovao minulu tradiciju, pisao divne srpske lirske pesme, na narodnom jeziku. Branko Radičević je izuzetno poštovao Vuka Karadžića, i podržao ga je, objavivši svoju prvu zbirku pesama upravo na narodnom jeziku. Branko Radičević je u našu liriku uveo jampski stih, oslonio se više na nemačku književnost i romantičarsku tradiciju, ali je istovremeno ostao veran srpskom nasleđu i tradiciji. Narod je upamtio Branka Radičevića i kao pesnika proleća: njegov stih je prvobitno bio vedar, lagan, živahan, sa ritmom i melodijom toliko pevljivom da danas postoje i pevači koji su pevali pesme Brankovih stihova. Pesme poput Put, Devojka na Studencu, Neka Sunca, Slatka misli, ?, Jadi iznenada, Kletva, Vragolije, Sunce žeže, Jadna draga, Ukor, Srpsko momče i mnoge druge, najčešće pisane u osmercu, donose nam mladog nadahnutog srpskog liričara.

Drugi deo opusa koji pripisujemo Branku Radičeviću je znatno drugačiji. Tu su pesme Đački rastanak, Tuga i opomena, Kad mlidija umreti. Jedna od njegovih najpoznatijih pesama Kad mlidija umreti svrstava se među ovakva njegova lirska ostvarenja. Mnogi srpski pesnici, kao i kritičari, ubrajali su je među najbolje srpske pesme svih vremena. U pesmi „Kad mlidija umreti” lirski subjekat je pesnik, pa je autobiografski momenat vrlo naglašen. Ipak,zanimljivo je da se pogrešno misli da je Branko svoju pesmu napisao pred smrt. U divnoj elegiji „Kad mlidija umreti”, lirski subjekat oseća vlastitu smrt koja nadolazi u prolaznosti vremena: to se vrlo lepo vidi već u prvim stihovima:

Lisje žuti veće po drveću,
Lisje žuti dole veće pada,
Zelenoga više ja nikada
Videt’ neću!

Na samom kraju, lirski subjekat se u pesmi „Kad mlidija umreti” miri sa svime, ali nikako s tim što svoje pesme i stvalaraštvo, koje doživljava kao vlastitu decu, ostavlja „u traljama”, nedovršene.

Đura Jakšić je, sa druge strane, osoben po tome što je pisao onako kako je i slikao. uprkos svom materijalnom siromaštvu, Đura Jakšić je je bio vrlo snažnog duha, buntovan, energičan, i neizmerno talentovan. Auntetičnost njegovog izraza najviše prepoznajemo u pesmama Veče i Ponoć. Rembrantski uticaj u slikarstvu prepoznaje se i u pesmama. Snažno kontastiranje, svetlo-tamno, upečatljive slike i izrazita koloritnost u izrazu izdvajaju Đuru Jakšića, pa i ove pesme. I poezija Đure Jakšića osoben je naročito po melodičnosti, koja se naročito postiže asonancom i aliteracijom, a prikriveni prizvuk narodnog pesništva kao da odzvanja kroz česte anafore.

Pored poezije koja je mahom refleksivna, Đura Jakšić je karakterističan i po patriotskoj poeziji. Jedna od najpoznatijih rodoljubivih pesama Otadžbina upravo je nastala iz pera Đure Jakšića. Zanimljiva je i anegdota o tome kako je  Otadžbina nastala. Naime, Vladan Đorđević, koji je tada pokretao časopis  „Otadžbina” hteo  pesmu koja će biti  na naslovnici    ovog lista. Zatraživši da mu je napiše, Đura Jakšić je to i učinio – ni manje ni više – nego u kafani!

Jovan Jovanović Zmaj je verovatno najvoljenije ime među srpskim romantičarima. Razlog za to je što je Zmaj pisao i pesme za decu, pa je mnogima prvi susret s poezijom upravo ostvaren preko dečijih pesama Jovana Jovanovića Zmaja. Ne čudi onda što je ovog romantičarskog srpskog pesnika narod upamtio kao „čika Jovu Zmaja”.

Ipak, najpoznatije Zmajeve pesme nisu dečije, već one koje nalazimo u dvema zbirkama: Đulići i Đulići uveoci. Sličnost među njima uočava se već i kad se pogleda naslov. U ovoj zbirci, kako je već poznato, Zmaj je spevao jedan niz pesama inspirisan ljubavlju prema svojoj porodici. Poput Branka Radičevića, i Zmaj je bio inspirisan nemačkom, ali i orijentalnom književnošću, što je za njega bilo vrlo specifično. U prvoj zbirci dominantni su vedriji tonom, opijenost životom, prirodom. Sve to pronalazimo u pesmama poput Ala je lep ovaj svet, Kaži mi kaži, Ljubav stara, Tijo noći, Ljubim li te…

Na drugoj strani, Đulići uveoci su prožeti pesimisičnim, elegičnim tonovima, i rezultat su i velike promene u životu Jovana Jovanovića Zmaja. Đuliće uveoke piše nakon gubitke supruge,a i onda i dece. Dominantan motiv u većini pesama u Đulićima uveocima je tuga, koja se gotovo personifikacijski doživljava: ona je večiti pratilac lirskog subjekta, koji je katkad doživljava kao neprijatelja i mučitelja, a katkad kao saveznika, na kojeg se oslanja u sećanjima na one koje je izgubio. Ipak, ono što se, makar na kratko, suprotstavlja ovom tonu, jeste pogled u onostrano, u kojem, delom i očajnički, lirski subjekat traži svoju dragu.Tu su pesme, kao u Đulićima, samo numerisane rimskim brojem, ali i njih prepoznajemo po upečatljivim prvim stihovima. Među njima, jedna od najupečatljivijih je ona koju poznajemo po stihovima:

Pođem, klecnem, idem, zastajavam,
Šetalicu satu zadržavam,
Jurim, bežim, ka’ očajnik kleti,
Zborim reči, reči bez pameti:
„Ne, ne sme umreti!

Poslednji u nizu velikih srpskih romantičara, jeste Laza Kostić. Najekcentričniji među njima, Laza Kostić je, iako je izazivao čuđenja, u prvo vreme dobijao odobravanja čitalaca i kritike. No, što je više odmicao od romantičarskog, a pravio korake ka modernoj književnosti koja će stupiti tek sa međuratnom generacijom 20. veka, to je bio manje shvatan. Neologizmi, jezičke igre, filozofska osnova pesama, zalaženje u kosmološke teme, epsko u pesmama, korak ka onostranom, i vrlo važno, ka ironizaciji, čak i grotesknim slikama i ciničnom tonu, sve je to bilo vrlo neobično za onovremeni srpski izrazito romantičarski izraz.

Otuda su pesme Laze Kostića, prihvaćene tek u kasnijem periodu. Svu lepotu pesničkog izraza, velikog srpskog lirika Laze Kostića nalazimo u pesmama Santa Maria della Salute, Spomen na Ruvarca, Pevačka imna Jovanu Damaskinu, Jadranski Prometej, O Šekspirovoj tristagodišnjici, Među zvezdama, Među javom i med snom.

Možda jedna od najzanimljivijih pesama Laze Kostića jeste ona koju naučimo kao još deca: Među javom i med snom. U njoj se lirski subjekat udvaja: sa jedne strane je razum, onaj racionalni deo njegovog bića, koji se bori sa srcem, iracionalnim delom lirskog subjekta. Razum pokušava da se izbori sa svim onim što se u srcu, mašti, i iracionalnom dešava, i verbalizuje ga kroz pesmu, ali ne uspeva. Otuda, nastaje ova divna pesma, Među javom i med snom.

Dela srpskih romantičarskih pesnika možete naći i u okviru edicije „Otrgnuto od zaborava” izdavačke kuće Portalibris.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *