O putopisima Ljubomira Nenadovića

Ljubomir Nenadović, sin prote Mateje Nenadovića, ostao je zapamćen u srpskoj književnoj tradiciji kao veliki putopisac, gotovo začetnik modernog putopisnog izraza u srpskoj književnosti. Njegova dva najpoznatija putopisa, Pisma iz Italije i Pisma iz Nemačke su, što je zanimljivo, vrlo različiti. Čime  se odlikuje jedan, a čime drugi putopis?

Osobenost putopisnog žanra jeste u tome što je između književne i dokumentarne forme. Sa jedne strane, čitalac ima jasan uvid u prostor, geografski, društveni, i kulturni, u kojem se putopisac nalazi, dok je, sa druge strane, izložen mislima, subjektivizmom i opažanjem putopisca. Mi vidimo ne celo mesto, već ono koje vidi putopisac; sve je prelomljeno kroz njegovu svest. Ovo je vrlo značajno za najpoznatiji putopis Ljubomira Nenadovića, Pisma iz Italije.

Zanimljivo je da su Pisma iz Italije izlazila u periodu 1868–1869. u časopisu „Srbija” pod naslovom „Vladika crnogorski u Italiji”. To u velikoj meri ukazuje šta je u fokusu ovog putopisa – ličnost Petra Petrovića Njegoša. To, međutim, ne znači da je slika Italije ovde izostavljena.

Tako je, na primer, Ljubomir Nenadović oduševljen Napuljem. Nenadović predočava svu punoću lepote ovog grada, govoreći s oduševljenjem da, iako je video nebo i more i drugde, oni su tu, u Napolju, nešto posebno. Oduševljenje se naročito opaža kroz retorička pitanja. Kada govori o Rimu, ima, pak, drugačije utiske. Nenadović sučeljava Rim iz prošlosti, i samim tim svoja očekivanja koja su sva oblikovana kroz sliku antičke rimske lepote, sa Rimom njegove sadašnjice, koji se već pretvorio u u evropski grad 19. veka, sa mnogim lepotama, ali i manama običnog gradskog života. Tu vidimo kako putopis napušta klasičnu dokumentarnu deskripciju, a prelazi u refleksije putopisa. Otuda, mi ne vidimo pravi Rim, već onaj koji vidi Nenadović. Gde god prođe, pored bilo kod arhitektonskog čuda, Ljubomir Nenadović želi da napusti „ovde” i „sad” i transponuje se u veličanstvenu, mnogo bajkovitiju prošlost. U njegovim refleksijama najizrazitiji je motiv prolaznosti, kojem Nenadović u svojim Pismima iz Italije, i pričama o  staroj Italiji kao da hoće da se otrgne.

Nasuprot tome, nalazi se autentična portretizacija jednog lika, Njegoša, i  Njegoševe pratnje. Oni delovi u kojima on govori i njegovoj pratnji nisu neobični za putopise, jer opisi kolektiva, naročito kolektiva koji su slika nekog naroda (u ovom slučaju crnogorskog) generalno jesu svojstveni za ovaj žanr. Slično će kasnije činiti Jovan Dučić, u svojim putopisima Gradovi i himere. Ipak, za razliku od stranaca, prema kojima je Nenadović emocionalno ravnodušan, prema Crnogorcima Ljubomir Nenadović ipak pokazuje blagonaklonost, koju naročito predstavlja kroz komične epizode.

Ono što je naročito u putopisnom žanru neobično jeste fokusiranje na jednoj ličnosti. Pisma iz Italije postaju tako i žanrovski vrlo osobita, jer se u njima prepliće putopis dat, kako i sam naslov kaže, kroz pisma, ali u kojem postoje i elementi biografske proze.Književno, dokumentarno, epistolarno, biografsko, deskriptivno i reflesivno – sve to ovaj putopis objedinjuje.

Njegoš je, kao i Italija, predstavljen tako što je prelomljen kroz doživljaj Ljubomira Nenadovića. Mi ne vidimo izolovanog Njegoša, već je on sve vreme dat kroz prizmu Nenadovićevog oduševljenja i zanosa njime. Njegoš je i veliki pisac Gorskog vijenca, i proslavljeni srpski pesnik, i vladika, i veliki branilac srpskog nacionalnog identiteta, onaj koji oseća svu težinu života pod ropstvom. Njegoš i svojom fizičkom pojavom, ali i intelektom, britkim umom, izaziva divljenje svih ljudi, a Nenadović, koji je među njima, to predočava i kroz ovaj putopis.

Sve to potvrđuje i čuvena anegdotski opisana epizoda koja govori o dostojanstvu i domišljatosti Njegoševoj:

U Crkvi Svetoga Petra, kao osobita svetinja, čuva se lanac kojim je sveti Petar u Jerusalimu u tamnici bio vezan. To je onaj lanac što je u našem narodu poznat pod imenom Časne verige. …
Taj lanac se čuva kao svetinja i stoji u kovčegu svagda pod ključem…
Kad je kaluđer prinio vladici ove verige, vladika ih odmah uze u svoje ruke, rasteže ih da vidi kolike su i, čudeći se kako su dugačke, reče:
– Ala su ga dobro vezali! – zatim ih vrati kaluđeru, koji od čuda jedva je mogao zapitati:
– Zar ih neće vaša svjetlost cjelivati?!
– Crnogorci ne ljube lance! – vladika mu, prolazeći, odgovori.

Pisma iz Nemačke unekoliko se razlikuju od Pisama iz Italije i predstavljaju Nenadovićev iskorak ka nešto drugačijoj, čak modernijoj prozi.

Razlika između Pisama iz Italije i Pisama iz Nemačke proističe, najpre, iz toga što Pisma iz Nemačke nastaju kasnije, kada je Ljubomir Nenadović već u starosti, i lošijeg zdravlja. Istovremeno, Nenadović, što je vrlo neobično, piše ova pesma posle putovanja. Dakle, oni su samo naizgled putopis, a mnogo više refleksije Ljubomira Nenadovića o Nemačkoj, ali mahom i o drugim narodima, poput engleskog i francuskog. Otuda, Nenadović izneverava horizont očekivanja čitaoca, prvo naslovom, a onda i čitavim svojim opusom, zbog kojeg čitalac očekuje delo poput Pisama iz Italije, a dobija nešto sasvim drugo.

Ljubomir Nenadović ovde više nije mlad i entuzijastičan, pa sa više promisli govori o zapadnom svetu, njegovim vrlinama, ali i manama; u njegovom pripovedanju ima više ravnodušnosti, čak ironije, ali i distanciranja od velikih nadolazećih promena. Mnogo refleksivniji, pesimističniji, ali i umorniji Ljubomir Nenadović, piše sa vremenskom distancom i prema svom pređašnjem stvalaštvu, ali i prema svetu oko sebe, i kao takav daje pronicljiva opažanja. Upravo to čini Pisma iz Nemačke manje poznatim, ali podjednako vrednim delom ovog srpskog pisca.

I Pisma iz Italije i pisma iz Nemačke možete poručiti preko našeg sajta, ili ih naći u Skadarskoj 45, u Beogradu.

Koje sve klasične srpske pisce možete naći u Portalibrisu, saznajte klikom OVDE:

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *