Milica Janković: „Pisci su bolničari duša”

Redakcijski tim Portalibrisa otkrio je literarno blago među spisima Milice Janković. U proteklih godinu dana reizdali smo nekoliko njenih dela, a tradicija se nastavlja i kvalitetni romani i zbirke se nižu u našoj ediciji Otrgnuto od zaborava. Mnogi je mešaju sa Mir Jam, ali ona je itekako unikatna i zaslužuje posebno mesto u srpskoj književnosti.

U ono vreme, Miličini romani bi zasigurno bili u 10 najčitanijih dela! U međuratnom periodu ona je čitana ne samo na teritoriji Srbije već i u regionu (Hrvatska i Bosna). Njena dela prevođena su na bugarski, češki, slovački i engleski jezik, a sarađivala je i sa renomiranim časopisima poput Srpskog književnog glasnika, Dela, Bosanske vile, Letopisa Matice srpske, Književnog juga itd.

Mi smo tu da Milicu ponovo vratimo u čitalačke krugove i na vaše police!

Kao što smo obećali našim vernim čitaocima, pripremili smo još tri dela M. Janković! Šta možete da očekujete u njima?

PLAVI DOBROĆUDNI VALI

Nekada mi je jedna prijateljica pisala: jedina uteha za promašenu sreću to je imati mnogo novaca. Ja bih mogla reći: jedina naknada za sva razočarenja to je imati mnogo mora.

Plavi dobroćudni vali je zbirka kratkih priča iz 1929. godine u kojoj Milica J. poznanike s putovanja i iz detinjstva ovekovečava u literarnom ostvarenju koje će vam izmamiti najtananije osećaje i empatiju za „male” i „velike” ljude koje Milica susreće.

 

– A u crkvu ideš?
– Ne idem. U crkvi nije Bog, tamo su popovi.
– A ti se s njim pod nebom u polju razgovaraš?
– Ne razgovaram se ja s njim, ne diram ja njega, nije to moj posao.
– Ti se ne moliš Bogu?
– Nikad. Zašto da mu dosađujem? On valjda zna šta radi. Biće da sam ja pametniji od njega? On će mi dati ono šta on hoće, a ne što ja prosjačim.
– Znači ti si zadovoljan svojim životom?
– Zadovoljan sam.

… Umro je Aleksa Šantić, veliki pesnik i veliki rodoljub, u velikoj bedi i u velikim mukama, a kad je umro, zahvalna otadžbina ga je sahranila o svome trošku pompezno i sjajno, pokrila ga bezbrojnim preskupim vencima, poslala mu mrtvom da ga razgovore drage delegate kojih je živ bio toliko željan, i još jednom pokazala da mi iskreno ožaliti i umemo, ali da pametno spasavati i za vremena pomoći ne umemo.

Prolaznost života, suočavanje s uspomenama, tragedija ljudske sudbine, fasciniranost morem neke su od motiva u pričama. Jednostavnim i efektnim rečenicama, britkim zapažanjima i psihološkim ocrtavanjima junaka, iz ugla starmale tinejdžerke i kasnije zrele žene, autorka izmamljuje saosećanje za junake i uči nas o istini života.

… Onda ću znati da je čovek u prirodi po prolaznosti života isto što i crv, a po jačini osećanja i veličini misli biće slično božanstvu; znaću da je čovek deo vaseljene i da u njoj ništa ne propada, iako se neprestano ruši.

MUTNA I KRVAVA

Mutna i krvava, jedan od najmaestralnije napisanih romana Milice Janković, prati tragičnu sudbinu Emilije Paprat, proslavljene glumice beogradskog pozorišta. Nakon saobraćajne nesreće Emilija će zavisiti od sluškinja ‒  najraznovrsnijih ženskih likova sa društvene margine kroz koje je istaknut i problem socijalne nejednakosti i nepravde. Drugi narativni tok romana prati dramatičnu priču porodice Kostić koju Emiliji pripovedaju njene bliske prijateljice. Sve likove povezuje duboka nesreća i tragičnost ljudske sudbine, „mutna, krvava reka” – večni rat „između smrti i života, zla i dobra, svirepe borbe za blagostanje i raskoš i očajne borbe za hleb i pokrivač.”

… Kalemegdanom se osećao uzdah tek probuđene želje, a Beograd je brujao kao nadošla reka. I čoveku se činilo, kao nekad Emiliji, da je zaista narodna pesma koju je u detinjstvu tako rado čitao samo alegorija večnoga kretanja, večnoga rata između smrti i života, zla i dobra, svirepe borbe za blagostanje i raskoš i očajne borbe za hleb i pokrivač. Činilo mu se da čuje i vidi kako huji reka „mutna i krvava i pronosi konje i junake…

ISPOVESTI

Ispovesti su prvo objavljeno delo Milice Janković. Za samo objavljivanje ove zbirke pripovedaka vezuje se interesantna priča – naime, štampano je pod pseudonimom L. Mihajlović, najverovatnije prema imenu njenog ujaka Lazara Mihajlovića, koji je bio Miličin duhovni uzor. Zbirka je koncipirana kao devojački dnevnik prožet raznovrsnim temama: razmišljanjima o ljubavi, položaju žene u srpskom društvu druge polovine 19. i početka 20. veka, razočaranjem u život, snom o lepoti i uvišenosti duha.
Njena promišljanja filozofskog su karaktera i ona vrlo britko iznosi svoja zapažanja o svetu:

Ali boli me: zašto su ljudi tako rđavi? Rđavi ili nesrećni. Rđavi jaki, a nesrećni i dobri tako slabi. Kad će dobri da postanu jednom jaki? Ah, kad bi nešto sad došao veliki učitelj Hristos među ljude i oni mu doveli, ne grešnicu, već čistu, oklevetanu siroticu i on kazao: „Ko je bez greha, neka prvi baci kamen na nju” – šta misliš, šta bi bilo? O, zatrpali bi je, zatrpali bi je kamenjem, veruj mi! Svaki bi grešnik s ponosom bacio svoj kamen.

Junakinja doživljava sebe kao „bolničarku duša” – empatu koji svima može udeliti savet, ali se svojih nemira ne može osloboditi.

Za to vreme, Milica vrlo smelo piše o ljubavi, preljubi, nerazumevanju i osudi koja prati razvedene žene.

Ako Šopenhauer ima prava, i ako je glupa predrasuda stideti se što imaš telo, i ako je stvaranje jednog čoveka, jednog novog života veliko delo, onda ima li nečega čudnijega i lepšeg i većeg, nego što je preteča toga novog života – ljubav? Podigla se bura, uznemirile se dve duše, uzburkala se dva tela. I, diveći se, i čudeći se, i ne znajući šta je s njima, dva čoveka raznoga roda pošli su da traže to što ne znaju šta je. I susreli se. I poverili jedno drugom svoje jade. I osetili slast od toga poverenja i sreću što su se sreli. I zastali tu i dugo sanjali. I u trenutku kad se duša stapa s dušom, kad srce na srcu kuca, kad dve želje i dve volje postanu jednom velikom, i kad se u toj ekstazi telo sjedinjuje s telom, onda se začinje – novi život, novi čovek. Zar to nije veliko i čudno?

Njene ispovesti o ljubavi, mahom nedoživljenoj, ostavljaju čitaoce u nostalgičnom raspoloženju. Ispunjene su tragičnošću, jakim emocijama, čežnjom za nežnošću i potragom za celinom bića, koju samo ljubav može doneti, premda su daleko od sladunjavog ljubavnog zanosa.

Ja ću tada pronaći gde si i pisaću ti i zvaću te da te vidim poslednji put. Kazaću ti celu istinu i poslaću ti sva ova neposlana pisma. I ti ćeš videti kolika je moja ljubav i bol. Videćeš da si uvek bio uza me: i u jesenje crne večeri, kad sam kroz prozor videla samo tamu i svetle pravougaonike seoskih prozorčića, koji su govorili o životu i radu unutra; i u bleštave prolećne noći kad je pun mesec zalivao sjajem crne dimnjake i niske krovove i pognute voćnjake, i kad su rascvetale višnje bacale na bele zidove svoje divne senke, nalik na neke divovske, kitnjaste vezove; i kad je pljuštala kiša i kad su po blatu šljepkali bosi seljaci; i kad je sunce davalo živote i sagorevalo živote; i kad je mraz ledio; i kad sam učila decu da budu dobra; i kad sam osećala kako su ljudi zli. Uvek, uvek. Uvek s tobom, a večito te željna.

 

Želite da se upoznate i sa drugim delima Milice Janković? Kliknite na link-knjige!

 

Da li znate ko je Milica Janković? Više o životu i radu saznajte na linku.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *