Milan Rakić: skromni pesnik velikih stihova

Milan_Rakić_2
Milan_Rakić_2

Milan Rakić (1876–1938) bio je čuveni srpski pesnik moderne, diplomata, pravi intelektualac svoga vremena. Uz srpske književnike Jovana Dučića i Aleksu Šantića, predstavlja jednog od najznačajnijih pesnika ovog perioda, koji su u dotadašnji srpski pesnički izraz doneli nove teme, motive i modernu versifikaciju.

Milan Rakić rođen je u Beogradu, u građanskoj intelektualnoj porodici. Njegov otac, Dimitrije Mita Rakić, takođe je bio književnik, ali i prevodilac, ekonomista, čak i ministar finansija, 1888. godine. Majka Milana Rakića, Ana, bila je kćerka Milana Đ. Milićevića. On je takođe bio književnik i član Srpskog učenog društva.

Svoje obrazovanje Milan Rakić započinje u Beogradu, gde završava osnovnu školu i gimnaziju, dok će Pravni fakultet završavati u Parizu. Po povratku u zemlju, ovaj veliki srpski pesnik će se oženiti i uskoro stupiti u diplomatsku službu. Ona će Rakića odvesti u velike evropske metropole, poput Bukurešta, Stokholma, Sofije, Rima, Skadra, Kopenhagena. Učestvovao je u Prvom balkanskom ratu, u kojem je bio u četi vojvode Vuka. Tokom Prvog svetskog rata, Milana Rakića zatičemo kao savetnika poslanstva u Bukureštu, da bi pred kraj rata svoju diplomatsku službu obavljao u Kopenhagenu.  Milan Rakić će za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije biti izabran 1922. godine, dok će redovni član postati 12 godina kasnije, 1934. godine.

Kao pesnik, Milan Rakić je ostavio nemerljiv trag u srpskoj književnosti. On je dokaz da nije bitan kvantitet, koliko kvalitet. Slično pesnicima toga vremena, svoje prve pesme objavljivao je u „Srpskom književnom glasniku”, i to, kako nalazimo u Dučevim tekstovima, pod pseudonimom „Z”. Iako je njegovo pesništvo već tada i među kritičarima i među čitaocima prepoznato kao vrhunsko, Rakića ipak odlikuje skromnost i ne naročita želja za slavom i hvalospevima. Tokom života objavio je tek tri zbirke (1903, 1912. i 1924. godine) sa pedesetak pesama.

Milan_Rakić_2

Rakićevo stvaralaštvo značajno je kako zbog svoga sadržaja, tako i zbog formalnih rešenja. Milan Rakić je dostojni predstavnik beogradskog stila. Usavršivši jedananesterac, uspeo je da u francuskim uzorima nađe inspiraciju, no, on ih nije podražavao već stvorio autentičan, ritmički i melodijski do savršenstva prilagođen stil, u kojem sva lepota i prirodnost kao i slojevitost srpskog jezika dolaze do izražaja.

Rakićeva poezija se, ipak, iako duboko refleksivna, uglavnom stereotipno predstavljala kao ljubavna. Zbog pesama poput „Čežnje” ili „Ljubavne pesme” i ostatak njegovog pesništva znao je da se gleda kroz prizmu takve poezije, iako je svoje najviše domete Rakić uspeo ostvariti upravo kroz refleksivnu poeziju. Njegove pesme, među kojima su „Iskrena pesma”, „Očajna pesma”, „Dolap”, „Misao”, „U kvrgama”, dokazuju da je Rakić ipak mnogo više od pesnika nežnih reči.

Rakić se ljubavi prepušta potpuno, vrlo čulno, i, kako vidimo u naslovu jedne od njegovih pesama, vrlo iskreno. Lirski subjekat u njegovim pesmama, a čini  se i Rakić sam, ne želi izanđale, istrošene fraze, neiskrene reči o ljubavi koje je društvo stvorilo, i na koju su devojke navikle. On želi potpunu iskrenost, želi da kroz ljubav, kako emotivnu tako i čulnu, oseti da je živ, da traje, da se prepusti trenutku, jer starenje i svest o vremenu donose svest i o vlastitoj prolaznosti. Na takav način, Rakić se suprostavljao društvenim normama koje ograničavaju čovekovu pravu prirodu. U „Dolapu” je najdrastičnije i najradikalnije ustao protiv društvenog ugnjetavanja, nalazeći da čovek spas i mir može nači samo u grobu. Neretko je Rakić pesimistično opisivao život i ljudsko trajanje. O tome svedoči i pesma „Misao”, koja posvedočuje borbu čoveka sa samim sobom, sa onim iracionalnim delom ljudskog bića koji se aktivira onda kada smo sami. No, kao i većina pesnika toga vremena, njegov ton, naročito pri kraju života, nije ostao krajnje pesimističan: i on je osećao prisustvo onostranog, što prepoznajemo u njegovoj pesmi „Jasika”, koju piše pred smrt.

Pored refleksivne i ljubavne, Rakić je pisao i rodoljubivu poeziju. Pesme poput „Simonide”, „Jefimije”, „Na Gazimestanu”, „Nasleđa” kroz vrlo otmen, odmeren, plemenit izraz pokazuju Rakićevu odanost i poštovanje prema srpskoj kulturnoj tradiciji i istoriji, koju su nam preci ostavili.

U Portalibrisovoj ediciji „Otrgnuto od zaborava” nalazi se i stvaralaštvo ovog pesnika, kao i njegovih savremenika, Jovana Dučića, Alekse Šantića i Vladislava Petkovića Disa. Uz njih, možete naći i dela romantičara, Branka Radičevića, Jovana Jovanovića Zmaja, Đure Jakšića, Laze Kostića.

Ediciju odlikuje prisustvo i mnogih zaboravljenih i manje poznatih autora, kao što su Lazar Komarčić, Dragutin Ilić, Bogoboj Atanacković, Dragomir Brzak, Jovan Ilić, Svetozar Ćorović, Dragiša Vasić i mnogi drugi…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *