Prvi srpski ustanak – Memoarsko štivo o borbi za slobodu

Iako je Prvi srpski ustanak jedan od najznačajnijih istorijskih trenutaka za nastanak naše današnje države, vrlo bitan i za kulturu i tradiciju, o samom događaju nema mnogo memoarske građe. Utoliko više su Kazivanja o srpskom ustanku 1804. dragocenija. Pored Memoara Prote Mateje Nenadovića predstavljamo vam jedan interesantan memoar koji se bavi temom Prvog srpskog ustanka.

Ova knjiga spada među najznačajnija štiva ovog žanra koji se bavi temom Prvog srpskog ustanka. Memoari su sastavljeni iz kazivanja četvorice neposrednih učesnika Ustanka – Janićija Đurića, Gaje Pantelića, Petra Jokića i Ante Protića.

Janićije Đurić (1779–1850) rođen je u Stragarima kod Kragujevca, gde je i preminuo. Janićije Đurić bio je Karađorđev sekretar, član Državnog saveta i predsednik Apelacionog suda. Sebe je nazivao „tajnim sekretarom vrhovnago vožda”. Janićije Đurić bio je vrlo šturo obrazovan – naučio je da piše u manastiru Blagoveštenju, i van toga, nije imao škole. No, u ustaničko vreme, to je bilo dovoljno da Karađorđe Đurića uzme za svog ličnog pisara. Kako prepoznajemo u samim memoarima, Janićije Đurić je bio poznanik Đorđa Petrovića i pre ustanka, a prisustvovao je i dizanju Prvog srpskog ustanka u Orašcu.

Foto: Uroš Knežević/Narodni muzej Srbije

Kako beleže Janićijevi savremenici, on je Karađorđu bio blizak za sve vreme ustanka, a neki čak tvrde da je uticao i na voždove odluke. Tokom samog ustanka, mahom je obavljao diplomatske zadatke – tako Janićija Đurića 1809. godine nalazimo u ruskoj deputaciji, gde je poslat zajedno sa S. Markovićem. Pred 1803. godinu, na opšte negodovanje ostalih ustaničkih starešina, data mu je komanda na Drini. Kao vojskovođa, vrlo se loše snašao, pa će posle propasti njegovih vojnih poduhvata prebeći u Zemun, gde je čak bio zatvoren i pod kontrolom austrijskih vlasti.

Posle ovih burnih događaja po Janićija Đurića, pobeći će, zajedno s Karađorđem i porodicom u Hotin. Zanimljivo je da je za sve to vreme živeo uglavnom lagodno, bez materijalnih poteškoća. U Srbiju se vraća tek 1830. godine, i ubrzo, već 1831. godine, postaje član  Beogradskog narodnog suda, pod Miloševom vlašću. Skoro 20 godina kasnije umire, u penziji.

Gavrilo (Gaja) Pantelić (1774–1849), kome je dodavano i drugo prezime Vodeničarović, rođen je u Žabarima. Kako kažu predanja, poticao je od oborkneza Desimira iz Crnuće. Igrom slučaja, njegovi preci završiće u Žabarima, gde se bio naselio i Karađorđev otac. Ovaj autor u srpskoj tradiciji ostaće upamćen kao vrlo blizak Karađorđev saradnik i prijatelj. Tako je baš njega Karađorđe slao najviđenijim ljudima  da ih baš Gaja Pantelić pozove na učešće u ustanku.

Tokom Prvog srpskog ustanka, učestvovao je u opsadi Beograda, zatim u bitkama na Deligradu i Nišu, da bi poslednje godine rata Gaja Pantelić proveo u Šapcu. Kako profesor Liceja Isidor Stojanović beleži, ovaj pisac ostao je Karađorđu veran do smrti, ne pristavši na vlast Milana Obrenovića. Umire u Topoli, 1849. godine, živeći dotle mirnim životom seljaka.

Petar Jokić (1770–1852) zvani i Topolac, rođen je, kako i nadimak kaže, u Topoli. Bio je među značajnijim predstavnicima tokom Prvog srpskog ustanka, a zanimljivim istorijskim događajima koje je beležio ostao je naročito upamćen u istoriografskim krugovima. Petar Jokić ostao je upamćen kao Karađorđev prijatelj iz mladosti, a vrlo blizak i bitan mu je bio i tokom ustanka. Petar Jokić mu je toliko bio blizak da je čak jedini znao Karađorđeve planove, pa čak i mesta na kojima se skrivao. Tu bliskost vidimo u pomenutim memoarima, kada Karađorđa Petar Jokić naziva Brátom.

Petar Jokić, ulje na platnu Dimitrija Avramovića/Narodni muzej Srbije

Petar Jokić je tokom ustanka bio pravi čovek od poverenja, pa ne čudi podatak da je imenovan zapovednikom Karađorđeve garde sa zvanjem buljubaše. Ono što Kazivanja o srpskom ustanku 1804. ne beleže, to je je da Karađorđev temperament, o čijoj žustrini saznajemo iz ove knjige, znao biti usmeren i na Petra Jokića.

Za razliku od Janićija Prokića, Petar Jokić 1813. godine neće otići u izbeglištvo s Karađorđem, već se se nastaniti u Zemunu. U Srbiju se vraća 1837. godine, gde je pod vlašću Miloša Obrenovića bi postavljen za sudiju u okružnom valjevskom sudu. Tokom života u Valjevu, Petar Jokić je rado svoja ustanička sećanja beležio i prenosio drugima. No, najveći deo kazao je Milanu Đ. Milićeviću.

Poslednji u nizu autora memoara je Anta Protić (1787–1854). Anta Protić rodio se u Smederevu. Bio je jedan od pismenih Srba, a školovao se kod učitelja Save Ljotina. Svoje obrazovanje potom je nastavio u manastiru Vojilovica. Otuda je tokom ustanka bio pisar, i zbog svoje pismenosti vrlo tražen. Kao i mnogi drugi Srbi, po propasti ustanka, 1813, povlači se u Austriju, u Hotin. No, za razliku od gorepomenutog Janićija Đurića, vratio se u Srbiju dve godine kasnije, i učestovovao u pisanju žalbi sultanu. Bio je i pisar smederevskog kneza Vujice Vulićevića. Antu Protića, potom, u vreme kada se Karađorđe vratio u zemlju, bavio i nošenjem njegovih pisama Milošu Obrenoviću, i obratno.

Tokom vladavine Obrenovića, Anta Protić dospeo je čak do pozicije popečitelja finansija. Međutim, njegova politička karijera nije trajala dugo, jer već sledeće godine 1842. godine, posle Vučićeve bune, napušta Srbiju. Ipak, poslednje godine života ipak će provesti u rodno Smederevu. O svom životu Anta Protić je sam ostavio podatke, u kratkom biografskom spisu „Životopisanije”.

O memoarima.

Ovi memoari spadaju u jedno od najznačajnijih memoarskih štiva o ovom događaju. Memoari, kao žanr, dali su mogućnosti piscima da, pišući književno-naučnim pristupom, storijske događaje predoče po svom sećanju, i time ih predstave neposrednije i življe. Ono što je, međutim, ipak važno istaći, to je da su i ovi memoari nastajali na osnovu sećanja, ličnih preferencija autora, koji su znali izostaviti informacije koje nisu hteli da iznose, ali da je značajan udeo bio i u prikupljanju podataka iz ovog perioda,koji im je pomagao da svoja sećanja lakše stave na papir.

Pretpostavlja se da su najstariji memoari oni Janićija Đurića, te da ga je pisao 1823. godine, tek jednu deceniju nakon okončanja Prvog srpskog ustanka. Na samom početku njegovog izlaganja, Janićije Đurić opisuje nam voždovo detinjstvo, o kojem je mogao slušati od Karađorđeve majke Marice i žene Jelene. Ono što je osobeno u prikazu Karađorđevog detinjstva jeste rođenje. Ono je predstavljeno gotovo mitski. Sličan postupak nalazimo i kod Gaje Pantelića. Naime, kada se Karađorđe rodio, na nebu se pojavilo jako osvetljenje, a Turčin koji je to video rekao je Milici, Karađorđevoj majci, da je rodila velikog čoveka.

U Janićijevim opisima pored ove zanimljive epizode, nalazimo i neobično kazivanje o Sali-agi, „Rudničkom biku”. Opisuje koliko je narodu njegovog kraja bilo teško, jer su ga stalno morali dvoriti. Naravno, središnji deo njegovih memoara tiče se ustanka – opisuje se buđenje naroda posle zuluma 4 dahije, a potom i poznati događaji i bitke tokom ustanaka. Iako smeštena u istorijski kontekt, ni reči Janićije Đurić, a ni ostali pisci ovih memoarskih spisa ne izostavljaju zanimljive opaske koji se tiču Karađođevog karaktera – on je bio vrlo dostojanstven, svi su ga vrlo poštovali, ali je isto tako znao vrlo usplahireno, burno i ishitreno reagovati. To je išlo toliko daleko da je svoje saradnike znao lišiti glave ukoliko bi ga mnogo iznervirali.

Stilski, možemo prepoznati uticaje ruskoslovenskog jezika; uprkos tome, Janićijevo pripovedanje je jasno, on postupno i pažljivo, sa dosta objektivnosti pristupa pisanju.

Memoare Gaje Pantelića zabeležio je Isidor Stojanović, pa su i formalna rešenja u knjizi njegova. Pored već pomenutog osvrta na Karađorđevo rođenje, Gaja Pantelić se fokusira na odelito, po poglavljima dato, prikazivanje ustanka, gde naročitu celinu predstavljaju „Primetke i dodaci”.

Kazivanja Ante Prokića zabeležio i objavio Milan D. Milićević. Kako nalazimo, Milan je morao nagovarati već ostarelog Prokića da o svojim uspomenama priča. Na kraju, uspeo je u tome. Kao i kod Pantelića, i ovde imao udeo sakupljača – Milićević je hronološki organizivao Prokićevo kazivanje, i formalno ga parcelišući po godinama.

Kod Ante Protića, za razliku od ostalih, nalazimo jezik koji je nešto teže čitati, jer se u njemu oseća jače prisustvo uticaja ne samo ruskog već i turskog i vlaškog jezika. Ipak, i njegov deo u ovim sabranim memoarima dragocen je, naročito zbog epizode o srpskom zauzimanju Smedereva 1805. godine.

Ovi memoari uskoro će biti objavljeni u Portalibrisovoj ediciji „Otrgnuto od zaborava”.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *