Janko Veselinović i njegove pripovetke: zaljubljenik u srpsko selo

Janko Veselinović je poznati srpski realistički pisac. Najprepoznatljiviji je po svojim pripovetkama i po romanu Hajduk Stanko. Obimnu zaostavštinu Janka Veselinovića možda najbolje opisuje naslov jedne od njegovih zbirki – to su zaista slike iz seoskog života.

Svojstva pripovedne proze Janka Veselinovića, i kada se samo navode, jasno mogu odraziti kako su one pisane. Veselinović je i sam, bivajući učiteljem u Svileuvi, čitao kako srpske, tako i ruske pisce, koji su bili okrenuti pisanju o selu i narodnom životu. Međutim, Veselinović je, kada je u pitanju slika srpskog seljaka, otišao korak dalje u odnosu na Milovana Glišića, kod kojeg je naizraženiji sloj pripovedanja onaj folklorni, ili Laze Lazarevića, koji je više ulazio u psihologiju ličnosti no u psihologiju jednog načina života.

U Piscima i knjigama Jovana Skerlića može se naći i tekst o Janku Veselinoviću, u kojem se ovaj ukazuje da je Veselinović mogao biti pisac idila i da je njegova proza odista prava lirska. I zaista, Janko Veselinović je težio da prikaže svu lepotu jednostavnog, zadružnog, seoskog života. On je opisivao okupljanja oko stola, ulica, seoske skupove, slavlja. Veselinović je hteo dati ono što je i on video, bivajući celog svog života uronjen među takve ljude. Opažao je ono što je lepo, idilično, obično, a opet nesvakidašnje, jednostavno i prosto, i to je potom prenosio svojim perom na papir.

Veselinovićeva nadahnutost narodnim životom tolika je da su sloj etnografskog kod njega poredili sa onim što je u tom smislu činio Vuk Stefanović Karadžić. On je preslikavao taj život, beležeći i pesme, i jezik i govor. Pripovetke Janka Veselinovića pune su dijaloga. Ko njega liričnost ne proizilazi iz deskriptivnih delova prirode, već upravo kroz prikaz ljudi, običaja. Njegov jezik je jezik Mačve, iz koje je potekao, milozvučan i pevljiv, pun opisa, poslovičnosti, kojima se  Veselinović obilato služio i kojima je vešto baratao. Čuvena je i baba Bojana, od koje je Veselinović slušao narodne priče, legende, kojma je bio inspirisan i koje je koristio u pisanju. Pripovetka „Kako je nastao kaišarluk” upravo je pravi primer pripovetke koje nastao po narodnom uzoru.

Za Veselinovića, zadružni život, život kolektiva, održava seljaka. Jedinstvo i sloga donose miran i skladan život, dok pokušaj da se od toga pobegne razara i uništava i porodicu i ljude. Srpski je seljak prikazan kao prostodušan, dobar, i iznad svega pošten. U poštenju i vrednom radu vidi se i njegova najveća vrednost. Tako u pripoveci „Odbegla” porodica daje devojku koja će pobeći za mladića, jer ga voli i jer je najbitnije da je pošten i dobar, dok se njegovo materijalno stanje pada u vodu. U pripoveci „Braća” Marinko i Marko dolaze u zavadu zbog žene, te se pripovetka gradi oko teme podele imanja. No, sloga i ideja da zadružni život i porodica pobeđuju na kraju i oni se mire. Veselinović je pak osećao da patrijarhalni život zamire, da će i njegove vrednosti nestati, te je lamentovao nad izrazitim individualizmom, nehatom, neradom i svojevoljnošću.

Pored već postojećih dela Janka Veselinovića, još zbirki ovih autentičnih pripovetki možete očekivati u izdanju Portalibrisa!

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *