Hajduci Branislava Nušića: Bekstvo u svet igrarija

Hajduci, roman Branislava Nušića, neizostavna je dečija lektira, štivo uz koje se raste, zabavlja, ali i izvlače bitne životne pouke. Ova roman, međutim, kao da pada u zapećak pred savremenijim štivom, no, postoje višestruki razlozi zašto ovu knjigu deca ne bi trebalo da preskoče.

Zanimljivo je da je Hajduke Branislav Nušić napisao 1933. godine, na nagovor dece svoga prijatelja. Ukoliko ste pored Hajduka čitali i Nušićevu Autobiografiju, onda se zasigurno prepoznali i neke sličnosti, poput epizode s „epidemijom”. Dakle, iako roman nije autobiografski, verujemo da je Branislavu Nušiću i vlastito detinjstvo bilo ispiracija. Zašto su Hajduci toliko bitni za decu?

Roman Hajduci decu može da uvede u svet knjige, jer Nušić roman namenski piše baš za njih. Pripovedanje je u prvom licu, i to iz perspektive dečaka, čime se i sam govor likova ali i „dečaka-naratora” prilagođava dečijem jeziku i razumevanju stvarnosti. Radnja Hajduka odigrava se krajem 19. veka, mnogo pre našeg vremena u kojem su deca znatnije vezana za digitalni svet i kada su pasivnija. Dakle, Hajduci daju sliku igara koje je minulo, ali koje može inspirisati dečiju maštu i potrebu za druženjem.

Roman nije pisan tako da deci bude dosadan. Pisac, Branislav Nušić, starao se da sve bude prilagođeno njima. Otuda su imena deca iskazana nadimcima kojima jedni druge nazivaju: Žika Dronja, Mita Trta, Mile Vrabac, Sima Gluvać, Laza Crvrca i Čeda Brba. Naravno, neizostavni Nušićev humor i komične epizode prate i naše „hajduke”. Njihova imena i nadimci takođe su deo priča, te čitajući, deca saznaju zašto se likovi baš ovako zovu, pritom bivajući u mogućnosti da tako nešto prepoznaju i među svojom generacijom.

Radnja romana je linearna: od praćenja života ovih dečaka, događaja u školi, do njihovog odmetanja u „hajduke”. Naravno, vodeći računa o dečijem čitanju, roman je sastavljen iz više broja epizoda, iskazanih kao kratke priče, što olakšava dečije čitanje. Svaka epizoda je naslovljena, pa se tako u samoj nastavi i analizi romana deci omogućava da se lakše prisete radnje.

Ono što je karakteristično za Hajduke jeste i njihova sličnost sa romanom Orlovi rano lete Branka Ćopića. Važna tema ovog romana svakako jeste i kako se stvarnost kojom su deca okružena prelama kroz njihovu percepciju. Priče o hajducima su nešto sa čime je predstavljena generacija odrastala, te, vođeni i nadanuti njome, oni i sami žele da dožive hajdučko iskustvo. Naravno, kako su samo deca, ovakvo njihovo ponašanje i podstiče niz komičnih epizoda.

Pored toga, odavde proizilazi i još jedna važna tema: i sami Hajduci, ali i dečiji svet koji nam je u ovom romanu predstavljen, isprepletan je pričom. I Hajduci su priča, a i sama deca neprestano žive u svojim pričama, kazivanjima, anegdotama. Dakle, važnost romana i jeste u tome da deci pojasnimo važnost motive priče, sa kojima možemo izmaštano i doživljeno iskazati. Istovremeno, dok se deca saživljavaju sa likovima i romanom i prepričavaju pročitano, oni uče da iskažu zapamćemo, da nižu rečenice, ali  se uče i jeziku, indirektnom govoru i slično.

Hajduci su, otuda, neizostavna dečija lektira, koja i na planu književnosti i jezika, ali naročito, dečijeg vaspitanja i nalaženja pouka, ne sme biti izostavljena. Zato se i nalazi u Portalibrisovoj ediciji „Otrgnuto od zaborava”.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *