Gavril Stefanović Venclović – preteča Vuka i Dositeja

Gavril Stefanović Venclović (1860?–1749?) bio je veliki um, koji je krajnje nepravedno zaboravljen. Edicijom Otrgnuto od zaborava vraćamo ga na mesto koje zaslužuje.

Pored imena Gavrila Stefanovića Venclovića staju brojne profesije kojima se za života bavio – najviše ga pamtimo kao besednika, no Venclović je bio i  sveštenik, iluminator, ikonopisac, prevodilac i pesnik. Pretpostavlja se da je godine 1690. otišao u Sent Andreju, gde se u čuvenoj ikonopisačkoj i književnoj školi Kiprijana Račanina učio ovim delatnostima.

Svojim književnim stvaranjem Gavril Stefanović Venclović označio je naroričito međurazdoblje  kod nas. Venclović se u ubraja u poslednje pisce koji su stvarali na srpskoslovenskom jeziku, nakon čega će uslediti slavenosrpska epoha, te uticaj prosvetiteljstva, čiji će najznačajniji predstavnik kod nas biti Dositej Obradović. Venclović je spadao u najobraznovanije ličnosti toga doba. O tome svedoči činjenica da je pored maternjeg srpskog, govorio i ruski i poljski, sa kojih je i prevodio. Iza Venclovića je ostalo preko 20 hiljada stranica rukopisa, no pored Milorada Pavića, koji se između ostalog bio posvetio proučavanju Venclovićeve književne zaostavšine, nije bilo drugih značajnijih proučavanja njegovoga dela.

Možda najveću nepravdu koju je je Gavril Stefanović Venclović doživeo jeste zanemarivanje njegove prosvetiteljske i filološke uloge. Venclović je, naime, kada se bavio crkvenim knjigama koristio srpskoslovenski, ali kad god se kroz svoje besede obraćao narodu, koristio je srpski narodni jezik, tako ga pritom negujući. Čak je na srpskom pravopisu radio mnogo pre Vuka Karadžića. Njegove besede nisu bile samo zasnovane na biblijskim temama; decenijama pre Dositeja, Gavril Stefanović Venclović učio je Srbe kroz svoje besede o tome kako da se okrenu knjizi i zdravom razumu. Venclović je kritikao negativne ustaljene primitivne navike koji je je srpski živalj praktikovao.

Jedna od najpoznatijih beseda Gavrila Stefanovića Venclovića jeste Crni bivo u srcu. Milorad Pavić predstavio ju je kao pesmu, mada to ona u svojoj osnovi nije bila. Kada se pogleda njen smisao, uviđa se i dubina intelektualnog dometa Venclovićevog:

Da ne uzbudu tvoji psi bikovi

i počneš se kloniti od njih

da te ne ubodu!

Veliki se to đavo,

kao crni bivo u srdcu gnezdi.

Evo sâm to vidim

da neki drugi zavičaj zločest,

u mome telu vojuje

suproć moga umlja.

I koji je taj drugi,

posnažniji zakon

od božija zakona?

Jest i vrlo posnažnija

čovečja želja i zla ćud,

kojano nit se koga boja boji,

ni mora, ni duge bolesti

i zle nesreće,

ni same večne muke.

Venclović metaforom „crni bivo u srcu” predstavlja večitu nezasitost ljudske prirode, koja će uvek otvoriti put za nezadovoljstvo, ali otvoriti vrata za mnoga zla do kojih večita neutaživost želja vodi.

Pored Gavrila Stefanovića Venclovića, u ediciji Otrgnuto od zaborava možete naći dela drugih zaboravljenih pisaca, među kojima su i Stojan Novaković, Todor Lj. Popović, Anđelko Krstić, Stojan Živadinović, Kosta Trifković, Dragomir Brzak, ali i ženske spisateljice Milica Janković, Anđelija Lazarević i Ljubica Radoičić.

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *