Branislav Nušić putopisac – kako izgledaju Kosovo i Ohrid kroz Nušićev pogled?

Branislav_Nušić_1904_2
Branislav_Nušić_1904_2

Branislava Nušića najviše znamo po njegovim dramama, naročito komedijama. Ali Nušić je bio i feljtonista, novinar, retoričar, esejista, pripovedač i – fotograf i putopisac.

Vrlo je malo poznato da se ovim poslednjim delatnostima, fotografijom i putopisima, Branislav Nušić bavio. Ovoga puta predstavljamo vam dva prekrasna putopisa koja su prvobitno bila propraćena fotografijama koје је sam Branislav Nušić načinio.

Prvi putopis o kojem ćemo govoriti jeste „Sa obala Ohridskog jezera”, koji je načinjen krajem 19. veka, tačnije 1892. godine. Branislava Nušića je ovo, kao i kosovsko područje, vrlo inspirisalo. Ohridskim priobaljem hodio je čak 6 puta, i iz tih putovanja proizišle su svojevrsne, autentične zabeleške, koje su svojim obimom prerasle u omanji putopis. Nušić ovim, ali i putopisom „S Kosova na sinje more” pokazuje neverovatnu moć opažanja. Vrlo detaljno, sugestivno, lično, Nušić uspeva da nam prenese svu lepotu područja u kojem se nalazi, pritom se sve vreme fokusirajući da ne izostavi čoveka koji na ovom području živi; on želi da ga opiše, oboji, dočara nam ga. Naročito su sugestivni deskriptivni delovi, opisi prirode, neba, prostranstva. O tome svedoči sledeći odlomak:

Branislav Nušić/Iz edicije Otrgnuto od zaborava

Vazduh mrtav, tih; jezero mirno i glatko. Moj čamac nečujno i neopaženo se kreće; veslarima ne dam da duboko spuštaju vesla da ne remete tišinu.

Ni jedan vetrić da sukne preko ogledala jezerskog. U daljini poigrava nad površinom tanak, plavičast sloj maglice koju sunčani zraci boje duginim bojama; bubica, što se spušta i diže kroz ugrejan vazduh, ogleda se u ogledalu, prozračnim kriocem dodiruje površinu i ostavlja brazdice na njoj koje ti okom vidiš; a kad spustiš sa čamca beli trpejički šljunak, on tone i ti ga pratiš dugo i dugo kroz bistru, staklenu vodu, sve dok se ne izgubi u visoku, ljigavu Šumicu koja je pokrila dno jezersko. A kad nasloniš grudi na rebra čunova i isturiš glavu i zagledaš se kroz to jednostavno staklo, ti vidiš čitav svet i život pod vodom. Šume i male, peštane oaze; mala, stenovita brdašca i prostrane, zelene doline; pa onda baštice sa visokim, neobičnim, čini ti se, tropskim rastinjem, sa lišćem svetlim od večite vlage i stablom dugim koje se, tiho ili burno, kreće sa pokretom talasa jezerskih.

Branislav Nušić uživa u tišini predela, ali i životu koji ga okružuje.Rado će opisivati i samo Ohridsko jezero, ali i područje okolo njega: planine, naročito Galičicu. Opisaće Manastir Svete Petke i stenovit predeo kojim je okružen, jezerske obale, čamce koji njime plove. Ulaziće u razogovor sa vrednim ribarima, saznati i potvrditi probajući, koliko su ukusne ribe iz Ohridskog jezera. Detaljno će opisati i način na koji se ribe love, jer ih ovi ribari na poseban način hvataju, i danju i noću.

Branislav Nušić opisuje i biljni i životinjski svet koji mu ovde zaokuplja pažnju. Naročito je očaran prelepim belim labudovima i norovima. Opisuje njihov način života, gde ih možemo videti, kako love i slično…

Branislav Nušić/Iz edicije Otrgnuto od zaborava

Naročitu pažnju Nušić posvećuje i onim predelima oko Ohridskog jezera koji do njegovog vremena nisu naročito opisivani. Tako u putopisu „Sa obala Ohridskog jezera” nalazimo i opis znamenite varoši Lihnidos, koji je u antička vremena nosio naziv Dasaritija. Sama tema staroga Ohrida Nušića će vrlo zainteresovati, pa će svoje zabeleške i opažanja uneti u ovaj putopis.

Naravno, „S obala Ohridskog jezera” neizostavno sadrži i deo o slovenskom svetu, naročito Svetom Naumu i Klimentu, i kulturnom svetu toga vremena.

Branislav Nušić, neprestano pripovedno menjajući vreme, odlazeći i u prošlost, ali vraćajući se i u sadašnjost, donosi vrletni svet starog i novog Ohrida, čuvajući ga tako od zaborava kroz ovo delo, „Sa obala Ohridskog jezera”.

Još jedno raritetno književno delo „S Kosova na sinje more” danas u srpskoj književnosti, ali i kulturi i tradiciji uopšte, čini nam se, dobija još više na vrednosti. „S Kosova na sinje more” nastalo je dve godine posle „S obala Ohridskog jezera”, 1894. godine. Branislav Nušić, slično prethodnom putopisu, vrlo detaljno, sugestivno, bogato, živo, opisuje najraznolikije predele ovoga kraja – Nerodimnju, Sirinić, Vatić, Prizren, Ljumu, područje Belog i Crnog Drima, Dukađin, ali i nešto dalji predeo, oko Skadra i Bojane.

Nušić u to vreme nije slučajno boravio u Prizrenu. On će tamo bivstvovati i kao konzul tadašnje Kraljevine Srbije, pa je imao zadatak i da izveštava o, između ostalog, i društvenim i političkim prilikama koje je uočavao. No, to mu je dalo prilike da zapiše i nešto van toga, i iza sebe ostavi – „S Kosova na sinje more”.

Nušić ovaj putopis počinje, ni manje ni više, razogovorom sa tadašnjim prizrenskim komšijom, koji opisuje ne tako lak život život srpskog življa na ovom tlu, koje će ga potom pratiti sve do današnjih dana. Branislav Nušić osetio je svu lepotu, ali i težinu života u ovome kraju, i, nažalost, predosetio zlom slutnjom, ružne događaje za koje danas znamo da su usledili.

Branislav Nušić/Iz edicije Otrgnuto od zaborava

Bez obzira na sve to, Nušiću neće promaći magija ovoga kraja – opisujući određeni predeo, on nikad ne izostavlja opis mentaliteta naroda na tome tlu. Tako Branislav Nušić, opisujući Sirinićku župu, opisuje i Srbe Sirinićane, za koje tvrdi da su vrlo religiozni. Opisaće i jedan vrlo neobičan običaj u među njima, a to je način razvoda braka:

Među Sirinićanima postoji i jedan vrlo osoben običaj pri razvodu braka. Neko, na primer, ne voli svoju ženu, ili mu je što zgrešila, ili mu ne rađa, ili nije čestita (najčešće u slučajevima kad nije čestita) itd. – taj ne ide u takvom slučaju opštini, popu ili vladici, već pozove dva svedoka, uzme nožice i odseče od njene bošče (kecelje) jedno parče pred svedocima i time je razvod svršen. Mogu to popovi i vladika ne priznavati koliko hoće, takav razvod braka važi za njih.

Takav običaj kao da je pre dvadeset i trideset godina bio opštiji, jer ga se sećaju stariji ljudi i u Kosovu, i svi tvrde da je to vrlo stari običaj.

Možda najzanimljiviji deo putopisa „S Kosova na sinje more” predstavlja opis Arbanasa i njihovog načina života, mentaliteta, običaja. Nušić nam slika narod koji je očvrsnuo, poput golemih, nepreglednih i nepristupačnih planina oko njh. Naročito se fokusira na predstavljanju njihovog kulta gostoprimstva, ali ne izostavlja ni prikaz njihovog porekla, objašnjenja naziva „Arbanasi”, kao ni slike plemenskog načina života. Posebno privlači prikaz arabanaskog „venčavanja” s puškom, za koju, kao za ženidbu, muško mora da stasa.

Uz njih, Nušuć u putopisu „S Kosova na sinje more” vrlo detaljno opisuje i Mirdite, počevši od prvog poglavara Đon Marka, pa nadalje.

Bogatstvo oba putopisa „S obala Ohridskog jezera”  i  „S Kosova na  sinje more” čuvaju dragocene slike  u prozi, i zanavek  nam ostaju u amanet da    sagledavamo koliko se do danas ovaj predeo promenio.

Uz ove putopise, u ediciji Otrgnuto od zaborava su i drugi putopisi: Pisma iz Italije, Pisma iz Nemačke, O Crnogorcima Ljubomira Nenadovića, Sa Avale na Bosfor Dragomira Brzaka, Tamo-amo po istoku Milana Jovanovića Morskog, Roman Jegulje Mihaila Petrovića Alasa, Svetle slike Dragutina Ilića.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *