Branislav Nušić: Pisac dragocenog putopisa o Kosovu

Branislav Nušić je slavni pisac – znamo ga najpre kao komediografa, ali i urednika listova i časopisa, novinara, pisca tragedija. Nušić je bio upravnik različitih pozorišta, čijem je razvoju nemerljivo doprineo. No, malo je poznato da je Branislav Nušić bio i vrstan putopisac. Nušić je osećao potrebu da se okrene savremenom životu, te da ga sačuva u što izvornijem obliku. Rezultat toga su autentični i uverljivi likovi njegovih drama, ali i pomenuti putopisi. U njima je pokušavao da sačuva život za koji je znao da će minuti. Otuda su Nušićevi putopisi vrlo dragoceni.

Nušićev putopisni rad zasnovan je prvenstveno na etnografskom i folklorističkom radu, koji je spočetka 20. veka bio vrlo živ, naročito pod uticajem tadašnje srpske filologije, koja je živo sakupljala jezičku građu sa terena, pa je potom analizirala.

Putopis „Kosovo, opis zemlje i naroda” pojavio se 1902. godine. I pre njega,Nušić je ostavio kraće zabeleške u putopisnoj formi u delu „S Kosova na sinje more”, koje se  pojavilo 1896. godine. Nušić je u to vreme  boravio u Prizrenu kao konzul tadašnje Kraljevine Srbije, pa je imao zadatak i da izveštava o, između ostalog, i društvenim i političkim prilikama koje je uočavao. No, one su mu dale šansu da zabeleži značajne podatke o kosovskom kraju.

„Kosovo, opis zemlje i naroda” mnogo je pak opsežnije i detaljnije napisano delo. Sastoji se od dve knjige, pri čemu obe piše tako što celine razdvaja po poglavljima. Postupno i samnogo pronicljivosti Nušić će iznositi podatke o različitim svojstvima kosovskog predela. U prvom delu Nušić je fokusiran na geografske odlika Kosoa. Objašnjava najpre kako je je Kosovo moglo dobiti ime, potom se fokusira na odlike prirode – kakav je odnos reka, ravnica i kotlina, kakve su one po svojim odlikama i slično. Zatim vidimo Branislava Nušića, gde se na ovu temu nadovezuje odeljkom o saobraćajnici, privredi i slično.

Evo zanimljivog odlomka o nazivu Kosovo:

Ime Kosovo ističe se tek od događaja 1389. godine i od onda ono cpaja u sebi i mecta koja su dotle druga imena nosila. Beć u latinskim pismima od te godine, Kosovo se naziva Campus turdorum (šuma drozdova) i Sampus merularum (šuma kôsova) dakle prevod koji zatim usvajaju i svi nemački putopisci, kod kojih se ovo polje stalno naziva Amselfeld (Ampschelfeld), te je takav prevod valjada i dao povoda da se, uz ostala objašnjenja o postanku imena Kosova, unese i to, kao da je ono postalo od imena ptice kôsa.

Mnogo je osnovanije, iako toliko isto neverovatno, objašnjenje koje u samome narodu postoji. Ono dolazi od reči kositi, jer je Kosovo „prava Božja livada”, prostrana i krasnom travom obrasla, pa su tu odvajkada bili veliki senokosi.

U trećem delu, koji je naročito zanimljiv, Nušić nam opisuje način života na Kosovu, život u kući, nošnju, društvene običaje. Upućuje nas na tradiciju ovoga prostora. U tom delu Nušić se fokusira da predstavi zadružni način života koji se na Kosovu u to vreme održao. Objašnjava nam da je i tu zadruga sve manje, jer je, kako navodi, sve manje zajedničkih imanja, a ono što ih održava jeste zajednička briga o stoci. Branislav Nušić beleži da je razbijanju zadružnih porodica doprinelo i školovanje, gde onaj koji ide da uči škole često poželi da se odvoji, pa se čak i kaže da taj „badava jede”. Otuda želja starijih da školuju decu u ovo vreme nije bila toliko velika.

Branislav Nušić nam takođe predočava da je na Kosovu u ovo vreme i dalje važilo mišljenje o većoj važnosti muške dece, pa se njegovo rođenje i radosnije proslavljalo. Evo kako o tome piše Nušić:

Vele, kad se rodi muško: „Gora plače, a kuća poje” a kad se žensko rodi, onda „Gora poje, a kuća plače”, ili još i ovako: „Kad se muško rodi, sve se u kući do čivije obraduje samo se metla zaplače, a kad se žensko rodi, samo se metla raduje, a sve plače.”

Drugi deo putopisa „Kosovo, opis zemlje i naroda”, posvećen je opisivanju različitih važnih lokaliteta, koji imaju kulturno-istorijski značaj i bogatu tradiciju. Nušić ovakve segmente piše tako što uglavnom razrešava poreklo naziva, pa nam onda detaljnije opisuje sam lokalitet. Tako, ovde nalazimo zanimljive opise Prištine, Gazimestana, Janjeva, Lipljana, Gračanice, Miloševe banje, ali i Zvečana, Mitrovice još i mnogih drugih predela.

Ono što dodatno naglašava važnost putopisa „Kosovo, opis zemlje i naroda” Branislava Nušića jesu fotografije koje prate njegovo izlaganje. Nušić se dakle ovom zadatku posvetio vrlo ozbiljno, i od putopisca prerastao i u beležnika jednog doba, mesta i naroda, čuvajući pritom i u slici sve osobenosti onoga što bi video.

U ediciji Portalibrisovoj Otrgnuto od zaborava naći ćete i druge putopise: Pisma iz Italije, Pisma iz Nemačke i O Crnogorcima Ljubomira Nenadovića, Sa Avale na Bosfor Dragomira Brzaka, Tamo-amo po istoku Milana Jovanovića Morskog, Roman Jegulje Mihaila Petrovića Alasa, Svetle slike Dragutina Ilića.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *