Aleksa Šantić: mostarski „nežni pesnik”

Aleksa Šantić (1868–1924) uz Jovana Dučića i Milana Rakića, čini čuvenu veliku trojku srpske moderne. Rođen je Mostaru, u kojem je proveo najveći deo života, i kojem je uvek bio odan. Šantić je bio veliki srpski pesnik, ali i diplomata.

Aleksa Šantić nije imao lako detinjstvo. Njegov otac Rista umro je dok je Šantić još bio dete, tako da je ostao sa majkom Marom. Imao je dva brata i dve sestre, ali mu je jedna umrla po rođenju. Zbog očeve smrti, Aleksa Šantić je sa ostatkom njegove porodice živeo u kući svoga strica Miha. Iako je već u detinjstvu pokazivao znake pesničkog talenta, mlađahni Šantić nije imao prilike da ga ispolji. Porodica ga je dala u trgovinu, koju će izučiti u Trstu i Ljubljani, i kojom će se baviti po povratku u rodni Mostar.

Ipak, Aleksa Šantić u duši je ostao pre svega pesnik. Otuda će se poeziji ipak vratiti. Svoje najlepše pesme Šantić će pisati na prelazu dvaju vekova u kojima je živeo. Iako je mogao otići u neku svetsku metropolu, ovaj pesnik divnih ljubavnih i rodoljubivih stihova, poeta koji je večno bio okrenut porodičnom tonu, ostao je u veran svome Mostaru. Evo šta o tome kaže Jovan Dučić u svome delu „Moji saputnici”:

…Ali je Šantić u celom svom stavu prema životu  imao strah od svega što ga je premašalo, a u svom odnosu prema književnosti užas od svega što mu je protivurečilo.Strahovao je od velikih gradova, velikih ljudi i velikih reči. Zato ostade do kraja vezan za svoju malu i teskobnu sredinu. Kao ptica koja ima boju tla na kome je rođena, tako i ovaj nežni pesnik se ne razaznaje na tlu na kome je postao. Ali zato, mesto da bude heroj života, on postade žrtvom života. Ostao je celog veka usamljenim u jednoj sredini gde se talenat nije mogao razviti, ni njegovi lični događaji umnožiti, obogatiti, dramatisati…

Da li je Jovan Dučić bio u pravu? Čini nam se, ipak ne. Ovaj veliki srpski pesnik, esejista i putopisac odavno je razmahnuo krila i prigrlio svet. Međutim, Aleksa Šantić je, ostavši u Mostaru, svojim pesmama i delom pokušao da svet svome rodne mestu približi i da kroz svoje stvalaštvo sačuva duh mostarski.

Tako je 1887. Aleksa Šantić postao je saradnik lista „Golub”, a zatim i „Bosanske vile”, „Nove Zete”, „Javora” i „Otadžbine”. Već sledeće godine osnovaće Srpsko pevačko društvo „Gusle”, i biti njen prvi predsednik. Kroz ovo društvo pokušaće da sprovede program negovanja pesme i razvijanja nacionalne svesti. Kada je 1896. godine pokrenut čuveni list „Zora”, bio je jedan od njenih prvih urednika. Čak i kada je u ovo vreme otputovao u Ženevu, već posle tri nedelje vratio se nazad, govoreći da on u tuđini ne može živeti. Šantić je do smrti ostao odan svome narodu i rodnome gradu.

Svoju odanost Aleksa Šantić potvdio je više puta za vreme rata. Tako će u doba aneksione krize sa Svetozarom Ćorovićem i Nikolom Kašikovićem prebeći u Italiju, da bi se tamo stavio na raspolaganje srpskoj vladi. Isto će učniti I 1912. godine, na početku Balkanskog rata. O tome koliko je Šantić voleo slobodarski duh i bio protiv neprijatelja svoga naroda svedoči podatak da je tokom Prvog svetskog rata zatvoren je kao talac i optuživan zbog svojih pesama.

Već i ranije, ali naročito po izbijanju ratova, Šantićevo zdravstveno stanje se pogoršavalo zbog tuberkuloze. Od nje i umire, u Mostaru 2. februara 1924. godine.

Aleksa Šantić je pesnik čija je poezija i tradicionalna i moderna, i topla i nežna, ali i turobna, skeptična i puna strepnje. Među njegovim najpoznatijim pesmama izdvajaju se „Pretpraznično veče” i „Veče na školju”, čija opozitorna priroda oslikava svu širinu Šantićevog pesnika. Prva je pisana sva u duhu rodoljublja, obojeno porodičnim motivima, tradicijom, dok je „Veče na školju” potpuno drugačije. Mnogi baš ovu pesmu smatraju vrhuncem Šantićevog pesništva. Kroz koreliranje unutrašnje i spoljašnje kompozicije, koja je zatvoreno kao i samo ostrvo o kojem Šantić peva, predstavlja se, kroz upečatljive pesničke slike, i vrstan fonetski simbolizam, sva uzaludnost ljudskog postojanja. Šantić turobno i pesimistički poručuje: od ljudi ostaju kosturi, a Bog je nem.

Teško je zamislili da je Šantić, onaj koji je spevao i „Ostajte ovde”, „O, klasje moje” ili „Eminu”, mogao spevati i „Veče na školju”. Dok prve pesme slikaju lepotu ali i i težinu ljudskog, ali prvenstveno srpskog života, Šantićevo „Veče na školju” zalazi u mnogo dublju, univerzalniju refleksiju, daje pogled slutnje modernog čoveka 20. veka. Baš zbog te slojevitosti i raznovrsnosti, zbog toga što je mogao biti i nežni mostarski pesnik i moderni svetski poeta, Aleksa Šantić i jedne toliko značajno mesto u srpskoj moderni.

Uz Aleksu Šantića, u ediciji Otrgnuto od zaborava možete naći i druge srpske velike pesnike poput Branka Radičevića, Jovana Jovanovića Zmaja, Laze Kostića, Đure Jakšića, Vladislava Petkovića Disa, Vojislava Ilića, kao i neizostavnog Milana Rakića i Jovana Dučića.

Pored njih, u ovoj ediciji su i retko poznate knjige, koje su vrlo važne za srpsku tradiciju i srpsku književnost, a do sada su se mogle naći gotovo jedino samo među antikvarnim knjigama.Tako se u našoj ediciji nalaze dela Dragomira Brzaka, Jaše TomićaBranimira ĆosićaPere TodorovićaŽivorada VukosavljevićaGrigorija BožovićaLazara Komarčića. U ediciji su i knjige zaboravljenih ženskih spisateljica, Milice Janković, Ljubice Radoičić Anđelije Lazarević.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *