Stojan Novaković i Tursko carstvo pred srpski ustanak (1780–1804)

 

Stojan Novaković bio je srpski filolog, istoriograf, diplomata. Njegov naučni doprinos srpskoj kulturi je nemerljiv, ali je i ovaj veliki srpski um sa svojim knjigama ostao skrajnut, zaglavljen među antikvarnim izdanjima. Izdavačka kuća Portalibris to želi da promeni, reizdajući vrsna dela Stojana Novakovića.

Stojan Novaković se kao istoriograf bavio naročito temom Prvog srpskog ustanka, i to u svom istoriografskom spisu Vaskrs države srpske. Ova knjiga je, međutim, logični nastavak još jednog istoriografskog spisa o kojem ćemo sada govoriti: Tursko carstvo pred srpski ustanak: 1780–1804.

Dok je u Vaskrsu države srpske Stojan Novaković fokusiran na istorijski prikaz toka Prvog srpskog ustanka, počevši od uzroka, dešavanja, posledica, preko uticaja stranih sila, naročito Francuske, Austrije i Rusije, u Turskom carstvu pred srpski ustanak, kako sam naslov kaže, Novaković se fokusira na oslikavanje društvenih i političkih događaja koji su ustanku prethodili. Stojan Novaković je naročito težio da opiše sam način života, društveno ustrojstvo, podele i razlike muslimana i srpskog življa, pritom ni ovoga puta ne zanemarivši dešavanja na velikoj evropskoj sceni.

Na kompozicijskom i planu stila, Tursko carstvo pred srpski ustanak: 1780–1804. se ne razlikuje mnogo od Vasksa države srpske. Stojan Novaković ostaje odan naučnom i objektivnom pristupu istorijsko-političkim zbivanjima, poštujući princip koji je počeo sa Ilarionom Ruvarcem. Knjiga, otuda, obiluje faktografskim datostima, događaji su uvek datirani i geografski precizirani, ličnosti su verno prikazane. Jezik Stojana Novakovića odaje duh vremena: iako teži naučnom stilu, koji je mahom hladan, precizan, objektivan, njegov jezik odiše duhom 19. veka, u kojem je živeo.

Ono što je osobeno za Tursko carstvo pred srpski ustanak: 1780–1804. jeste što je sa više detalja, i samim tim čitalački prijemčivije, verno predstavio uređenje srpskog naroda pred sam ustanak. Stojan Novaković nam prvobitno opisuje veliko oduševljenje Srba kada su Rusija i Austrija odlučile da se bore protiv Turske. Srbi su snažno verovali da će im to doneti konačno oslobođenje, a veliku oduševljenost Stojan Novaković predstavlja i osvrtanjem na dva velika dela koja su nastala inspirisana ovim  ratom. Tako, Stojan Novaković pominje Dositeja obradovića i njegovo veliko oduševljenje Josifom II, kojeg je smestio u svoju Pesnu o oslobođenju Srbije, a pominjao ga je u Pismu Haralampiju. Takođe, pominje i slavnog Jovana Rajića, i njegov Boj zmaja s orlovi, u kojem je i opisan rat Rusije i Austrije protiv Turske.

Stojan Novaković se dalje fokusira na to da predstavi koliko je veliko razočaranje Srba bilo kada su ove velike sile okončale rat primirjem, i kada se situacija vratila na staro. Ostatak knjige nam predstavlja uređenje Srbije pod Turcima, potom i samo društveno-političko uređenje Turskog carstva toga vremena. Stojan Novaković u Turskom carstvu pred srpski ustanak: 1780–1804. posebno se osvrće na janjičare, opisuje kako su nastali, koliko se njihov položaj u Turskom carstvu brzo menjao i koliko su u stvari brzo napredovali. Potom, predstavlja razlike između Srba i muslimana.

Evo jednog zanimljivog odlomka koji opisuje razlike u pravima muslimana i nemuslimana:

„Ali u društvenim obzirima verski muslomanski zakon iziskuje da se nikada musloman ne može pomešati ni zbrkati s nemuslomanom. Nemusloman ne sme nositi odelo kao musloman, mora se nositi smernije i prostije. Nemusloman ne sme nositi oružja, ne sme jahati konja niti drugu kakvu životinju, osim ako nije nagnan kakvom nemoću, ali se ni tada ničim ne sme isticati iznad muslomana. Ako nemusloman na konju sretne gde bilo činovnika ili odlična Turčina, ili gomilicu Muslomana, dužan je odmah sjahati, a svuda mora prvenstveni korak ustupiti Muslomanu. Što vredi za ljude, to vredi u svima prilikama i za žene muslomanske naspram hrišćanskih sve do hamama, gde se zapregačā nemuslomanskih žena mora razlikovati bojom od zapregača žena muslomanskih, a na vratu moraju imati ogrlicu od običnog metala. Kuće i zgrade nemuslomanske moraju se razlikovati od muslomanskih i ne smeju biti ni lepše ni veće od muslomanskih.  U svemu se, do sitnica, mora videti danačna potčinjena glava kao takva; u svemu se mora isticati prvenstvo muslomansko, i ako u stvari nemuslomanu nikakvo pravo nije ni ograničeno ni zakraćeno. Nemuslomanima se ne krati vršenje obreda njihove vere, mada im se ne dopušta podizanje novih hramova. Stare su hramove mogli opravljati, ali se u tome teralo dotle da se tražilo ne samo da se opravka vrši na istom mestu i u istom prostoru i razmeru nego i istim gradivom koje je pređe upotrebljeno bilo.”

Stojan Novaković u ovoj knjizi dolazi sve do početka 19. veka, do perioda do pred sam ustanak, opisujući ukratko i srpsko stanje pred ustanak. Tako u ovoj knjizi Stojana Novakovića na samom kraju nalazimo i vrlo detaljno prikazan položaj Srbije, ali i jedne naročite ličnosti: Osmana Pasvanoglua (po današnjem Pravopisu Pazvanoglua), koji je bio tuski vojni zapovednik i upravnik Vidinskog pašaluka. Otuda u Turskom carstvu pred srpski ustanak, na samom kraju knjige, nalazimo i vrlo ineresantno prikazan odnos dvaju pašaluka: Beogradskog i Vidinskog.

Uskoro očekujte i ovu knjigu, koja će izaći u okviru edicije Otrgnuto od zaborava! Dok se to ne desi, tu su i naša objavljena izdanja zaboravljenih pisaca: Milice Janković, Ljubice Radoičić, Anđelka Krstića, Dragomira Brzaka, Koste Trifkovića, Koste Abraševića, Paje  Markovića Adamovog itd.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *