Srpska moderna u Portalibrisu

Izdavačka kuća Portalibris u okviru edicije „Otrgnuto od zaborava” objavljuje i već poznate srpske klasičare, jer se među njihovim delima uvek može potkrasti neko s kojim niste upoznati. Otuda, osim pisaca srpskog romantizma i realizma, u našoj knjižari i na sajtu možete poručiti i dela pisaca iz perioda spske moderne: Jovana Dučića, Milana Rakića, Alekse Šantića, Vladisava Petkovića Disa.

Jovan Dučić je poznat kao veliki srpski pesnik, vrsni predstavnik beogradskog stila, zajedno sa Milanom Rakićem utemeljitelj jedanaesterca i dvanaesterca; njegove pesme, kao što su Zalazak sunca, Suncokreti, Akordi, Pesma ženi, i mnoge druge, spadaju u najlepše pesme u srpskoj književnosti. Smenjivanje refleksivnosti i izvrsnih deskriptivnih delova, koje naročito nalazimo u zbirkama Jadranski soneti, Pesme sunca, Carski soneti i sl. dokazuju sve pesničko umeće ovog srpskog pesnika. No, vrlo se često zaboravlja da je Jovan Dučić bio i vrstan putopisac, ali i esejista, o čemu svedoče zbirke njegovih eseja: Blago cara Radovana i Jutra sa Leutara.

Jutra sa Leutara objavljena su 1951. godine, i predstavljaju zbirku kraćih eseja o čoveku. O tome svedoči i podnaslov zbirke: „Reči o čoveku”. Jovan Dučić se kroz svoje eseje predstavlja kao vrsni predstavnik srpske intelektualne elite s početka 20. veka. Kao neko ko je proputovao mnoge prostore, i imao prilike da uoči sličnočnosti i razlike, ali i univerzalije među ljudima, on piše eseje o onome što je sastavni deo ljudske prirode: mirnoća, ples, mržnja, ljubomora, strah, sujeta, razočaranje, ljubomora, rodoljublje, uljudnost, karakter. Iako su kritičari znali da zamere Jovanu Dučiću na tome što je katkad u svojim esejima znao otići u stereotipizirano razmišljanje, njegovi pogledi u esejima vrlo su nam značajni, jer je i esejistika, a naročito ona o moralnim problema, dotle bila slabo zastupljena u srpskoj književnosti.

Milan Rakić takođe je autentičan predstavnik srpske moderne. Iako je za sobom ostavio tek šezdesetak pesama, iza njegovog omanjeg opusa stoje predivne srpske pesme, refleksivne, ljubavne, rodoljubive. Rakić je najpoznatiji po sledećim naslovima: Iskrena pesma, Dolap, Čekanje, Čežnja, Ljubavna pesma, Jasika, Očajna pesma, Kondir, ali i Simonida, Jefimija, Na Gazimestanu, Nasleđe.Milan_Rakić_2

Sve one potvrđuju pesnika čiji je jezički izraz doveden do savršenstva, koji može izražavati najdublje  refleksije u svojim stihovima, ali i vrlo nadahnuto pevati o svojoj otadžbini.

Jedna od njegovih najlepših pesama, Iskrena pesma, potvrđuje pesničku umešnost Milana Rakića, koji je nije želeo da robuje društvenim normama, koji je voleo iskrenost u svemu, pa i ljubavi.

Pesništvo Alekse Šantića podjednako je osobeno kao i ono Milana Rakića i Jovana Dučića. Aleksa Šantić je osoben po pesmama Ako hoćeš, Badnje veče, Emina, Pretpraznično veče, Veče na školju, Gospođici, Mi znamo sudbu, O, klasje moje. Aleksa Šantić prepoznatljiv je po lirici koja je topla, slikovita, nadahnuta rodoljubljem i naročito Mostarom, za koji je bio vrlo vezan. Kako Dučić beleži i Šantiću, on nikada nije imao želje da se vezuje za velike evropske gradove, nalazeći sve što mu treba  u svom rodnom mestu.

Ipak, i Šantić je znao da korakne u moderniji izraz, što dokazuje pesma Veče na školju. Veče na školju je izvanredna pesma, na planu kompozicije i zvučnog simbolizma vrlo složeno napisana. Duboka refleksija u ovoj pesmi proizilazi iz slikanja univerzalne bezizlazne pozicije čoveka, kojem je samo smrt sigurna.

Vladislav Petković Dis je poslednji predstavnik srpske moderne. Njegova života priča vrlo je teška i tragična, te se čini da je sam tragizam ljudskog postojanja preneo i u poeziju. Dis je među predstavnicima srpske moderne najviše osporavan, toliko  da je čuveni srpski kritičar, Jovan Skerlić, njegovo pesništvo nazvao „lažnim modernizmom u srpskoj književnosti”,

govoreći mu da kopira Bodlera. Dis, za početak, nije imao takvo obrazovanje da je Bodlera mogao kopirati, te je sav „dekadentizam” i „simbolizam” u njegovom pesništvu rezultat njegove pesničke genijalnosti. Najpoznatije pesme Vladislava Petkovića Disa su Tamnica, Možda spava, Nirvana, Himna, Ne marim da pijem, Na Kalemegdanu, Jutarnja idila, Pijanstvo, Violina…

Dis spada u najrefleksivnije pesnike srpskog modernizma, i ujedno je najrevolucionarniji na planu iskoraka u nov i drugačiji izraz. Pritom, Vladislav Petković Dis je i jedini kosmološki pesnik među nijma. Njegovo pesništvo osobeno je po motivima pada, boja koje su ostaci onog sveta s kojeg smo pali, večite strepnje i slutnje, i mrtve drage.

Obogatite svoje police knjigama srpskih modernista! Više o biografijama ovih pesnika možete naći OVDE:

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *