„Opsene“ Veljka Milićevića

Veljko Milićević (1886 – 1929) bio je  pripovedač, romansijer, esejista, prevodilac, koji se u književnosti javlja i pod pseudonimom „L‘homme qui rit“ (čovek koji se smeje). Gimnaziju je učio u Zagrebu i Beogradu, gde je maturirao 1904. Studirao je francuski jezik i književnost u Ženevi i Parizu; u Londonu je boravio dve godine. Prava je studirao u Tuluzi. Bio je saradnik „Srpske riječi“ i „Naroda“ u Sarajevu (1911) i bečke „Zore“. Takođe, i saradnik „Vremena“ (1922) i član redakcije „Novog lista“ i „Epohe“. Od 1923. do smrti bio je stalni član redakcije „Politike“. Sa deset godina pisao je za Zmajeve listove i sa poezije prelazi na prozu, koja je u početku sva u vodama srpskog romantičkog rodoljublja. Njegov prvi štampani rad je pesma „Molitva“ (časopis „Spomenik“, 1896), a prvu pripovetku objavio je u listu „Mlada Hrvatska“ (1901).

Pripada generaciji pisaca koja je na početku ovoga veka ostvarila novu strukturu srpske pripovetke unošenjem složene urbane psiohologije i modernog senzibiliteta mladoga čoveka sa njegovim duhovnim pustošima i životnim bespućima. U njegovim prvim pripovetkama, impresivnom „Mrtvom životu“ (objavljuje je sa sedamnaest godina u SKG) i „Svakidanjoj priči“, dominantni su elementi socijalističkih shvatanja – zadatak pesnika velike bure u budućnosti je da svima donese jednaka prava i slobodu. Prešavši u Crnu goru (1912) i primivši njeno podanstvo, on je dobrovoljac u Balkanskom i u Prvom svetskom ratu, odakle izlazi duševno i fizički slomljen. Poseban je, bolno upadljiv slučaj svoga doba. Čudo od deteta, pobunjenik, socijalista, skeptik, rodoljub, ultranacionalista iznad svih grupa i stranaka, pesimista, patetičan analitičar moralnih i socijalnih simptoma vremena i intelektualnih i čulnih groznica neostvarenih ljudi. Od vrednosti je njegova oveća rasprava o Dositeju u Engleskoj, kao i prevodi Makoleja, Stendala i Dikensa. Kao velika nada srpske literature on nije ostvario očekivan razvoj; njegov književni opus je nevelik.

U delu sve tako podseća na laki francuski roman, takozvani roman preljube. Sredina one slavonske palanke nije ničim specijalizovana, i izuzev dva-tri tipa sa nekoliko slučajnih opisa, sve može da se dešava bilo gde. Jedna konverzacija, u palanačkom salonu, između gospođe kotarskog veterinara i gospodina „obrstara“, kao da je izvađena iz M-me Žip. Kobni sastanak dr Zavišića i gđe Klajnberger, noću, u vili u vinogradu, koji sav treba da bude tragika po stvarima koje se tada dešavaju, izveden je po klasičnom uzoru „rendez-vous à la française“, uz čašu vina naročito odabranog iz podruma i kolače sopstvenom rukom gospođinom spremljene za taj trenutak! Ličnosti, ako se ostavi  na stranu varoški bogataš gazda Gaša i njegova nevenčana gospođa Marija, i možda još koja sporedna silueta, koji su lokalno obeleženi, sve su fiktivne i blede. Anica je tip devičanstva koje strada, prema tome simpatična čitaocu, ali kao ličnost beskrvno data, knjiški tumačena, ali ne i protumačena. Margita, u ovom slučaju fatalna žena, najviše je romaneskna, sa svojom devojačkom avanturom, sa svojim brakom obostranoga požrtvovanja, sa nenadmašnom i sagorevanom lepotom, i sa svim svojim postupcima, sve do one poze Tatjane iz opere, kad „u noćnoj beloj haljini, sa raspuštenim kosama pri svetlu male petrolejske svetiljke, iako je bila duboka noć, seđaše za stolom za pisanje: napiše nekoliko reči i plače! Branko, Anica, Margita (imena kao kod Jaše Ignjatovića!), centar ovog romana, i mada u osnovi ličnosti banalno moguće, nisu uzdignuti do sopstvene životne realnosti, već su, više ili manje, fiktivno zamišljeni i šablonski ocrtani. Isto to bi se dalo reći i o skoro svim sporednim ličnostima, počevši od gospodina Klajnberga, supruga-kavaljera do samopregorevanja, i od gospođe Lazić, Aničine prijateljice i Brankove rođake, koja, poput onih dobronamernih „tetaka“ iz lakih francuskih romana, služi kao ljubavni posrednik, pa do Brankovog sluge Pere i Margitine sluškinje Mice, koji se međusobno zaljubljuju da bi mogli prenositi pisma svojih gospodara!

Sam razvoj događaja je forsiran veštačkim sredstvima. Na stranu ona malo čudna okolnost da jedan i moralno i materijalno propali advokat može, takoreći, prekonoći, da se podigne u palanci i da postane nadaleko slavan beležnik i bogat čovek, okolnost iz koje poniče čitav roman. Ali mora da padne naročito u oči činjenica da je bio potreban jedan puki slučaj da se dođe do zapleta u romanu: Margita, koju je dr Zavišić kao devojku zaveo, pa napustio, treba da se kao udata gđa Klajnberger pojavi baš u onom mestu gde se raspusni advokat sklonio da uspokoji svoj dalji život, da bi se dogodile glavne stvari u romanu. I ta gđa Margita Klajnberger, koju sudbina tako vešto nanosi u B…, treba još da bude prijateljica Zavišićeve verenice Anice, po jednom slučajnom susretu na letovanju u Dubrovniku! Ima francuska reč koja govori o tome kako se sve čudno ljudi u životu ne sreću, ali hteti u romanu tu ćudljivu igru slučajnih susretanja upotrebiti kao motor događajima, nije znak velike stvaralačke moći.

Podsećamo da su u okviru edicije Otrgnuto od zaborava reizdata i dela drugih zaboravljenih srpskih pisaca kao što su: Milovan Vidaković (Velimir i Bosiljka), Bogoboj Atanacković (Dva idola), Jakov Ignjatović (Milan Narandžić, Čudan svet, Večiti mladoženja, Vasa Rešpekt), Dragutin Ilić (Hadži Đera, Hadži Diša, Svetle slike, Gospođa Marija) i drugi.

Sva dela ovог autorа možete videti OVDE.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *