Laza Kostić: osobenjak među romantičarima

laza-kostic_2
laza-kostic_2

Laza Kostić (1841–1910) slavni je pisac srpske književnosti. Bio je i advokat, filozof, estetičar, dramski pisac, novinar, književni kritičar, esejista. Lazu Kostića ubrajamo u poslednje velike pesnike srpskog romantizma, onoga koji je, možda, dosegao najviše domete u ovom književnom pravcu.

Laza Kostić rođen je u u Kovilju. Školovanje započinje u rodnom mestu, nastavlja ga u Novom Sadu, Pančevu i Budimu. Godine 1864. završiće pravne nauke u Pešti, gde dve godine kasnije i doktorira u ovoj naučnoj oblasti. Za života, Laza Kostić je obavljao različite dužnosti: bio je profesor u gimnaziji u Novom Sadu, radio je kao beležnik u opštini novosadskoj, bio je sekretar srpskog poslanstva u Petrogradu.

Uređivao je liberalni organ „Srpsku nezavisnost” u Beogradu, da bi krajem osamdesetih godina, u periodu kada živi u Crnoj Gori, uređivao „Glas Crnogorca”. Vrativši se u Srbiju, do smrti je živeo povučeno. Poslednje dane provodi u Somboru, ali umire u Beču, gde odlazi na lečenje.

Iako na prvi pogled životni put ovog velikog srpskog pesnika, upisanog velikim slovima u red onih koji su oblikovali srpsku književnu tradiciju i njene tokove,izgleda jednostavno, čak krajnje uobičajeno, on u realnosti uopšte nije bio takav. Laza Kostić je zasigurno bio najobrazovaniji među romantičarima, ali je vrla genijalnost u ovom slučaju bila praćena i naročitim osobenjaštvom i jedinstvenom pojavom, na koju niko nije mogao ostati ravnodušan. Kostić je bio vrsni poliglota, i u tom smislu stajao rame uz rame s velikim srpskim prosvetiteljem Dositejem Obradovićem. Govorio je grčki, latinski, francuski, engleski, nemački, ruski, mađarski. Impresivno takođe zvuči da je, pored toga što je na svim ovim jezicima pričao, na nekima prevodio, a na francuskom, latinskom i nemačkom čak i stvarao!

Kostić je takođe bio pravi filozof među srpskim romantičarima. Naročito je valjano poznavao helensku književnost i filozofiju. Pored toga, na Kostića je snažno uticalo Šekspirovo stvaralaštvo. Njega je, uz Getea, Šilera, Dantea, Homera, Pindara, i prevodio. „Romea i Juliju” preveo je kao vrlo mlad, sa tek 18 godina, a „Hamleta” nešto kasnije. Naročito je prevod „Hamleta” vrlo osoben, čak nekovencionalan. Kostić je u taj prevod uneo toliko svog pesničkog stila da se ono i ne može potpuno smatrati pravim tipičnim prevodom. Čuven je način na koji je Kostić preveo poznate Šekspirove stihove iz ove drame. Laertovo Kako je umro? Neću da me obmanjujete! prevodi pomalo komičnim stihovima Sad nema tu trt-mrt! Kazuj mu smrt! Naravno, Laza je imao svoje razloge za ovakav, danas nama smešniji prevod, koji se zasnivao na zvučnom simbolizmu. Ipak, da nije bilo rada na ovim tragedijama, ovaj slavni srpski književnik ne bi verovatno napisao svoje drame, jer mu je za njih Šekspir bio inspiracija.

Helenizam, Šekspir i narodna poezija tri su temelja Lazinog stvaralaštva, koji je najplodonosniji bio u poeziji. Poezija Laze Kostića osobena je kao i on sam. On nije, poput drugih romantičara, uspevao da uspešno spevava pesme vedrih, lakih tonova i tema. Čak i kada je to činio,činilo se da u njima njegov pun pesnički i filozofski potencijal ne može da dođe do izražaja. Kod Laze filozofija i pesništvo idu ruku pod ruku. Njegovo vrsno poznavanje jezika, suptilnost sa kojom se odnosio prema svakoj reči koju je pisao, čak stvaranje novih reči, neologizama, te jezičko eksperimentisanje nesvojstveno pesnicima toga vremena, sve to nije moglo stati u kratke stihove i lake rime. Otuda, pesništvo Laze Kostića, verovatno najlepši  filozofski najdublji stihovi srpskog romantizma, oni koji najviše zadiru u temelje onoga što je i bio romantizam van naše zemlje, nalaze se u istinskom smislu tek kod Laze Kostića.

Pesme „Santa Maria della Salute”, „Spomen na Ruvarca”, „Pevačka imna Jovanu Damaskinu”, „Jadranski Prometej”, „O Šekspirovoj tristagodišnjici”, „Među zvezdama” pokazuju pravu lepotu i uzvišenost pesništva Laze Kostića. One su utemeljene na Lazinoj sopstvenoj estetičkoj filozofiji. Pesimističko doživljavanje čovekove sudbine, tragizam, naročito tragično shvatanje lepote, ali i pravi primer romantičarskog buntovništva, kao i filozofija kontrasta u kojem je svet sazdan, sve to se spaja i pretače u Kostićevim motivima do te mere da u „Spomenu na Ruvarca” nadilazi granice romantičarskog pesničkog izraza i groteskom i ironijom zalazi u moderni izraz koji srećemo tek kod pesnika 20. veka. Uz to, Laza Kostić zatvara niz kosmičkih pesnika, kojem pripadaju Sima Milutinović Sarajlija i Petar Petrović Njegoš.

Pored poezije, Kostić piše i drame, među kojima su najpoznatije „Ženidba Maksima Crnojevića” i „Pera Segedinac”. Prva je inspirisana narodnom epskom pesmom, a druga istorijskim događajem. Iako nisu najbolje dramski uobličene i ujednačene, i one sadrže one pesničke uzlete koji su svojstveni Kostićevom izrazu.

Pored poezije i drama ovog pesnika, u ediciji Portalibrisa nalaze se i dela drugih pisaca srpskog romantizma: Đure Jakšića (drame, poezija i proza), Jovana Jovanovića Zmaja (poezija), Branka Radičevića (poezija), Bogoboja Atanackovića (Dva idola).

Tu su i manje poznata dela interesantne plejade srpskih spisateljica: Milice Janković (Plava gospođa, Pre sreće, Ljudi iz skamije), Anđelije Lazarević (Palanka u planini, Lutanja), Ljubice Radoičić (Dana Račić).

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *