Da li znate ko je Milorad Popović Šapčanin?

Milorad Popović Šapčanin (1841–1895) bio je srpski pesnik, pripovedač i dramski pisac. Rođen je 7. jula 1841. godine. Sa ponosom je svom imenu i prezimenu dodao i prezime „Šapčanin”, po kojem je i danas srpskom čitalaštvu poznat.

Milorad Šapčanin potiče iz obrazovane porodice. Njegov otac Sava bio je učitelj, pedagoški pisac i sudija. Njegovo političko opredeljenje, koje je podrazumevalo poštovanje dinastije,  Obrenovića uticalo je da se Sava u periodu ranog Šapćaninovog detinjstva počne seliti. Prvobitno je iz Šapca morao pobeći prvo u Zemun, a kasnije u Irig. U novembru 1843. godine, njegova žena, Jelisaveta Popović, proterana je iz Šapca, pa odlazi sa decom u Irig.

u Irigu Milorad Šapčanin započinje svoje obrazovanje, gde završava osnovnu školu. Školovanje je nastavio u gimnaziji u Novom Sadu 1856. godine, a peti razred gimnazije upisuje 1860, u Sremskim Karlovcima. Situacija se za budućeg srpskog pisca menja 1861. godine, kada mu umire otac. Usled teške materijalne situacije, prekida školovanje i vraća se u Šabac. Tu će stupiti u službu kao praktikant šabačkog vladike Gavrila. Nekako je uspeo da u to vreme, 1862, godine vanredno polaži šesti razred gimnazije u Sremskim Karlovcima. No, to je bio kraj njegovog školovanja.

Iako sprečen da se dalje formalno školuje, Šapčanin nije u obrazovanju i sposobnostima zaostajao od drugih intelektualaca toga vremena. To nam potvrđuju i podaci da je 1865. radio kao učitelj pisanja i crtanja, a jedno kratko vreme predavao i zemljopis, sve vreme paralelno i dalje službujući kao lični sekretar vladike Gavrila.

Za ovog vrednog čoveka čuo je knez Mihajlo, pa se Miloradu Šapčaninu sreća osmehnula. Naime, novembra 1866. godine prelazi u Beograd, gde je ukazom kneza Mihaila postavljen za pisara u Ministarstvu prosvete i crkvenih dela. Šapčanin je bio pravi inovator u ovom polju. Vrlo se snažno i uspešno zalagao za unapređenje nastave u našim osnovnim školama, pa gotovo čitavu 1870. godinu provodi u Austriji, Nemačkoj i Švajcarskoj, proučavajući tamošnje sisteme obrazovanja, pedagogiju i metodiku nastave. Njegova posvećenost vidi se i u brojnoj metodičkoj literaturi koju je pisao i prevodio sa nemačkog jezika.

Šapčanina krajem sedamdesetih godina 19. veka nalazimo gde se bavi organizacijom škola na oslobođenim teritorijama. Kao revizor obilazio je škole po čitavoj Srbiji. Koliko je Šapčanin bio neumoran svedoči da je u ovom periodu sedam meseci radio i kao privremeni upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu, da bi 1880. bio postavljen za stalnog upravnika ovog pozorišta. Na toj će poziciji ostati narednih 13 godina! Ni u pozorišnoj delotnosti Šapčanin ne ostaje bez velikih dela.  Njegov veliki doprinos razvoju pozorišne umetnosti u Srbiji vidi se ne samo u obogaćivanju pozorišnog repertoara, brojnim novim srpskim i stranim komadima već i u zalaganju za bolji položaj pozorišnih umetnika, te ličnom zalaganju za nabavku pozorišne rekvizite, scenografije i kostima.
Umire u Beogradu 4. februara 1895. godine.

Kada se sagleda njegova bogata radna karijera, u kojoj je ostvario plodonosne rezultate, ne čudi što je i u književnosti stvorio mnogo. Napisao je više od 300 pesama, dva epska speva, preko 30 pripovedaka, dva romana, deset drama i jedan putopis. Žanrovski, iako vremenski pripada srpskom realizmu, kojem tematski pripada većina njegovih dela, prepoznajemo i elemente romantizma.

Naime, njegova lirska i epska poezija nose izrazite karakteristike srpskog romantizma, dok se realističke tendencije ogledaju u proznim delima. Šapčanin je rano počeo da piše poeziju, pa svoje prve stihove piše u već u  gimnazijskoj klupi. Svoje prve pesme objavio je 1860. godine u listu Slavjanka, a sarađivao je i sa najuglednijim književnim časopisima: Vila, Danica, Javor i Stražilovo. Oko sebe okupio je kružok istaknutih ličnosti ondašnjeg beogradskog kulturnog života, pa su u njegovom salonu česti gosti bili Milan Savić, Stevan Todorović, Matija Ban, Milan Đ. Milićević, Stojan Novaković, Ilarion Ruvarac i mnogi drugi. Bio je oženjen sestrom Laze Lazarevića, čiji je rad podržavao i podsticao.

Najbolji njegovi stihovi su oni u kojima sa iskrenim oduševljenjem opisuje selo i prirodu, zbog čega se afirmisao kao pesnik seoske idile. Uz Jovana Grčića Milenka, jedan od najboljih srpskih predstavnika ovog žanra.
Napisao je i dva epska speva – „Nevesta Ljutice Bogdana” i „Monah”, koje su savremenici visoko vrednovali.

Kao dramski pisac poseban doprinos srpskoj drami dao je u okviru komedije i istorijske drame. Njegove istorijske drame oslanjaju se kako na srpsku istoriju, tako i na narodnu, usmenu tradiciju, a odlikuju ih melodramski zapleti i rodoljubivi ton. Među značajnima ističu se „Miloš u Latinima”, „Bogumili” i „Dušan Silni”. Posebno je bila popularna „Zadužbina”, izvedena u Narodnom pozorištu više od trideset puta.

Njegov prozni opus obuhvata veći broj pripovedaka i dva romana – „Hasan-aga” i „Sanjalo”, roman koji savremena književna kritika ocenjuje kao njegovo najuspešnije i najznačajnije delo. U proznom opusu Milorada P. Šapčanina vide se realističke tendencije srpske pripovetke druge polovine XIX veka. On će u svojim delima prikazivati  društvenu stvarnost, istovremeno predstavljajući tipične likove srpskih gradskih sredina. Ovaj izbor sačinjavaju najreprezentativnije pripovetke sa tematikom iz palanačkog i gradskog života („Ljudi staroga kova”, „Sat”, „Stari, pisaći sto”, „Surgun”, „Dvadeset šesti”), kao i manastirskog života („Otac Zarije”, „Otac Varnava”, „Seni”). Ova srpske pripovetke nisu pisane tendenciozno –one predstavljaju crtice, skice i slike onovremenog svakodnevnog života. Izrazito realistički naboj ovim pripovetkama donosi veliki broj raznovrsnih svedoka događaja, pa će se u ulozi uvedenog pripovedača naći lovac („Opasan drug”), žena („Katanska buna”), trgovac („Sat”), šaljivdžija („Krčmar”) – čak i jedan pisaći sto („Stari, pisaći sto”). U ovim pripovetkama, shodno oslanjanju na folklornu tradiciju, koje najviše ima u srpskoj realističkoj pripoveci Milovana Glišića, ni kod Šapčanina ne manjka ni fantastičnih elemenata – od susreta sa đavolom, predskazanja u snovima i drugih folklornih motiva.

Uvođenjem novih tehnika pripovedanja, poput skaza i iluzije usmenog pripovedača, kompozicionim inovacijama i pomeranjem tematskog kruga sa nacionalnoistorijskog na savremenost, Šapčanin, iako ne doseže umetničke vrednosti Glišića, Lazarevića i Nušića, utire put srpskoj realističkoj pripoveci.

Ne sme se smetnuti s uma ni njegov izuzetno bogat prevodilački rad. Prevodio je najznačajnije evropske i američke pisce: od Šekspira, preko Getea i Šilera, Puškina i Ljermontova, Igoa, Hajnea i Šelija, do Stodarda i Edgara Alana Poa.

Podsećamo da su u okviru edicije Otrgnuto od zaborava reizdata i dela drugih velikih slavnih realista, poput Laze Lazarevića, Radoja Domanovića, Milovana Glišića, Jakova Ignjatovića, Ilije Vukićevića, Svetolika Rankovića.

Dela ovog autora možete pronaći OVDE.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *