Илија Вукићевић (1866–1899) био је српски реалистички писац, који је у српску књижевност унео многе новине, а никада за то није добио заслужено признање и истакнуто место међу другим писцима.
У првој фази свог књижевног рада у периоду 1887–1890. објавио је у часописима петнаестак приповедака, од којих је одабрао пет за своју прву збирку. У тим причама се из идиличне ситуације прелази у проблемску, неки спољашњи чинилац нарушава равнотежу. Па ипак, многи српски критичари су замерали Вукићевићу да се држи праволинијске фабуле, поједностављује јунаке, делећи их на добре и лоше, има развучену нарацију и извештачен дијалог. Пре свега, критика је сматрала да он није увео ништа ново у реалистичку српску приповетку. Не може се, наравно, превидети способност овог српског писца да у извесном лирско-медитативном тону говори о одређеним готово филозофским питањима – живота, љубави… Примећује се у његовом стваралаштву и натурализам, као и модерни мотиви халуцинација и снова, који јесу новина у домаћим причама. Тако је на неки начин Илија Вукићевић претеча српских књижевника Сима Матавуља, Ива Ћипика, Борисава Станковића.
Друга фаза његовог стварања почиње на самом крају 19.века, када се Вукићевић потпуно одваја од дотадашње приповедне традиције, и пише под утицајем нових европских приповедача које је упознао током једногодишњег боравка у Женеви. За седам година успева да напише преко двадесет приповедака… У тим причама коначно се испољава свежина, таленат, Вукићевићев потенцијал доброг писца, способност да асимилује различите мотиве и идеје.
Још један период код њега је специфичан – време када пише приповетке-слике. Та форма у српској књижевној традицији није нова – користили су је пре њега и Светолик Ранковић и Јанко Веселиновић. Сви ови писци српске реалистичке приповетке желе заправо да што реалније осликају стварност – отуд „слика”.
Постоје и поделе Вукићевићевих „слика” у три групе, граничарске, оне написане под утицајем Тургењева и треће, настале по узору на Чеховљеве. Поред европских, Вукићевић је имао узоре и у другим писцима српског реализма. Отуда се код њега осећа снажан утицај пре свега Лазе Лазаревића, бавећи се често негативним јунацима, оним страшним карактерима који се у књижевности претходно појављују само као симбол зла, а сада се код Вукићевића ови карактери приближавају читаоцу. Илија Вукићевић је као и Веселиновић и други дубљи реалистички писци искорачио из стандарда сеоске приповетке, у којој се породица и живот приказују идилично – он почиње да разоткрива разна ишчашења, неправде, психолошке поремећаје у људима и односима…
Илија Вукићевић је уз Светолика Ранковића и један од аутора који почињу да у књижевност уводе унутрашњу драму ликова, која ће се временом претворити у приповеткле и романе тока свести. Једна од прича где се смањује значај радње, а повећава фокус ка унутрашњем, ка души јунака је Шкрбо и Фејзула.
Лик убице има посебно место у Вукићевићевој књижевности, што га посредно повезује и са Достојевским. Он ће тако попут овог великог писца тежити да на психолошкој равни испитује психолошке услове да неко постане убица; Вукићевић приказује како се односи према томе, како умирује савест, каква је његова морална лествица вредности. Ту се наравно не сме заобићи опет утицај Тургењева и обичај да се говори о чудацима. Али са циљем да се кроз њих нешто сазна о људској природи. То је она тачка где се српска приповетка приближава психоанализи – где се кроз поремећене појединце разматра људска слабост, тешки животни услови који психу поремете или униште, мада прича на све то и даље гледа фаталистички… Можда најуспелија, прича На стражи приказује архетип односа родитеља и деце, стрепње за њихову будућност, а истовремено је то једна од ретких српских прича у којима аутор мења времена о којима је реч, идући лако од прошлости ка будућности кроз мисли јунака. Тај поступак касније ће бити упечатљив у Ћосићевим Коренима.
Ипак, најспецифичнија је свакако Прича о селу Врачима и Сими Ступици. То је најсложеније Вукићевићево дело, у коме се преплићу сатира, фантастика и реализам. И у неким другим причама он се поиграва бајком, користи њену форму како би изразио неку своју, модернију идеју, односно да би створио антибајку и поручио да је стварност нешто сасвим друго.
Порталибрис је реиздавањем дела Илије Вукићевића желео да његове приповетке поново буду доступне читалаштву, као и да овом запостављеном писцу коначно да заслужено место. За сада су реиздате две збирке – Прича о селу Врачима и Сими Ступици и Људско срце.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздата и дела заборављених писаца као што су: Милица Јанковић, Јаша Продановић, Душан Радић, Слободан Ј. Јовановић, Драгутин Илић итд. Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је онлине куповина књига.
Дела овог писца можете пронаћи ОВДЕ.