Da li znate ko je Đura Jakšić?

Đura Jakšić (1832–1878) bio je svestran umetnik i rodoljub. U njemu su se slile figure pisca, slikara ali i velikog boema. Život ovog višestruko talentovanog spskog umetnika, ipak, mogao bi se opisati sa dva atributa –  stvaralački i stradalnički. Đuru Jakšića svi poštovaoci njegovog dela pamte kao obrazovanog, ali vrlo temperamentnog čoveka, koji je u boemskom ambijentu Skadarlije i kafana „Tri šešira” i „Dva jelena” stvarao velika dela srpske umetnosti. Može se reći da je ovakvo, boemsko okruženje, bilo ono u kome je Đura Jakšić dobijao stvaralačku inspiraciju. Tu su prestajale sve njegove brige i nedaće, a počinjalo divljenje gostiju, praćeno aplauzima.

Ovaj srpski književnik rođen je u Srpskoj Crnji, u Banatu, u svešteničkoj porodici. Otac je hteo da ga školuje za trgovca, pa ga je upisao u trgovačku školu. Mladi Jakšić ovo ipak nije želeo, pa je iz škole bežao, na kraju upisavši nižu gimnaziju u Segedinu. Kasnije odlazi u Temišvar, u današnjoj Rumuniji, da uči slikanje. Zanimljivo je i da je uoči revolucije 1847. godine bio je student umetničke akademije u Pešti, ali je zbog revolucionarnih događaja morao da je napusti. Vrativši se u rodni kraj, produžio je da uči slikarstvo u Bečkereku kod Konstantina Danila, čuvenog slikara tog doba, tražeći sopstveni umetnički izraz i produbljujući svoja znanja, između ostalog i nemačkog jezika.

Po izbijanju revolucije 1848–1849. godine budući veliki književnik sa samo 16 godina učestvuje kao dobrovoljac! U jednoj bici zamalo da padne u ropstvo. Bio je duboko razočaran propašću revolucije, o čemu svedoče ove njegove reči: Ah, zašta ginusmo i stradasmo – a šta dobismo!

Ubrzo ga nemaština primorava da prihvata razne poslove. Tih godina Đura Jakšić često menja mesta boravka – odlazi u Beograd, ali se vrlo brzo upućuje u Beč da nastavi studije slikarstva. U Beču počinje i da piše pesme. Njegova umetnička priroda budila se kud god je išao. Tako ga, baš u Beču, zatičemo u umetničkim krugovima sa velikim imenima srpske tradicije – Brankom Radičevićem i Đurom Daničićem.

Prve pesme ovog srpskog književnika se štampaju u „Serbskom letopisu”. Jakšić neće ipak zadugo ostati u Beču – oskudica vraća kući. Nakon toga nastavlja slikarsko školovanje u Minhenu.

Ovako je o sudbini i putešestvijima Đure Jakšića pisao srpski istoričar i istoričar književnosti, Andra Gavrilović:
„Po svršetku školske godine dođe u Beograd, gde je u privatnoj jednoj školi imao mnogo posla a malo zarade. S jeseni 1860. ode u Požarevac za učitelja i tu se u junu 1861. oženi, pa se, uz malu pomoć očevu, krene, u septembru, s mladom u Beč da uči slikanje dalje. Sad bejaše veseo i zadovoljan, vredan radnik i uredan domaćin svoje sirotinje. U leto 1862, ne mogući dalje izdržati s malim prihodima, ostavi Beč i siđe u Novi Sad, gde se mislio nastaniti stalno. Dotle već bejaše izišao na glas sa svojih lirskih i epskih pesama; počeo je bio pisati pripovetke, a tada mu Matica srpska nagradi prvu dramu „Seoba Srbalja” sa stotinu dukata. Ipak s proleća 1863. pređe u Srbiju, i u njoj ostade do kraja svoga života.”

Nedaće Đure Jakšića nisu prestale ni u njegovim poslednjim godinama života. Oboleo je od tuberkuloze, bio u dugovima, a čak je i gonjen. Godine 1871. otpuštaju ga iz državne službe. Uz pomoć Stojana Novakovića ipak godinu kasnije uspeva da se zaposli  u Državnoj štampariji. Umro je 6 godina kasnije, 1878. godine.

Stvaralaštvo Đure Jakšića obimno je i u žanrovskom smislu, raznovrsno. Ostvario se u sva tri žanra – lirici, epici i drami. Njegove pesme odišu njegovim temperamentnim duhom, snažnom sentimentalnošću i upečatljivim pesničkim slikama. Ono što je mogao stvoriti na platnu, Jakšić je preneo u svojm pesmama kroz stihove. Smena boja, naročito kontrastnih, upečatljiva je u obe umetničke sfere kojima se bavio.U pesmama „Veče” i naročito „Ponoć” prepoznaje se sav njegov pesnički potencijal. U ovim remek-delima srpske književnosti Jakšić se gotovo približio onim mračnim slikama koje možemo sresti kod drugog velikog romantičara, Bajrona.

Pored lirskih, objavljivao je i epske pesme, među kojima su najznačajnije „Bratoubica”, „Nevesta Pivljanina Baja”, „Barjaktarovići”, „Mučenica” i „Pričest”.

Jakšićeve pripovetke vrlo su tematski raznovrsne: romantične, satirične, iz života našeg naroda u Srbiji, ali i Uugarskoj. Otuda ih često možemo naći klasifikovane u tri grupe: najpre one u kojima je idealizovao naš srednji vek, prikazujući nemanjićka vremena. Drugu grupu čine pripovetke o životu banatskog sela, a među njima je najpoznatija „Sirota Banaćanka”, koja i govori o stradanju naroda tokom burnih događaja iz 1848. i 1849. godine. Treću grupu čine pripovetke inspirisane srpsko-turskim ratom, i u njima je rodoljubiva tematika iz Jakšićevih pesama dobila svoj prirodni produžetak.

Njegove tri drame u stihu „Stanoje Glavaš”, „Jelisaveta, kneginja crnogorska” i „Seoba Srbalja” potvrdile su ipak da je stvaralaštvo Đure Jakšića pre svega lirsko, te se čak i u njima pre prepoznaje poetični, a ne dramski duh.

Ostavio je nezavršen istorijski roman Ratnici o srpsko-turskom ratu 1876–1878.

Podsećamo da su u okviru edicije Otrgnuto od zaborava reizdata i dela zaboravljenih pisaca kao što su: Milica Janković (Plava gospođa, Ljudi iz skamije), Jaša Prodanović (Naši i strani), Dušan Radić (Selo), Slobodan J.Jovanović (Spomenica), Dragutin Ilić (Hadži diša, Posle milijon godina) itd. Svi naslovi dostupni su na sajtu Portalibrisa i moguća je online kupovina knjiga.

Dela ovog autor možete pronaći OVDE

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *