Branko Radičević: začetnik srpske romantičarske poezije

djacki_rastanak_2
djacki_rastanak_2

Branko Radičević (1824–1853) je čuveni pesnik srpskog romantizma, začetnik prave romantičarske lirike u srpskoj književnosti. Iako kratkog životnog veka, Branko Radičević je svojom poezijom utro put drugih velikih srpskih pesnika, poput Jovana Jovanovića Zmaja, Đure Jakšića, Laze Kostića.

Ovaj čuveni srpski pesnik rodio se u Slavonskom Brodu. Kako se rodio pred praznik Svetog Aleksija, dobio je i to ime, koje potom menja u narodno, Branko. Njegovi roditelji bili su Todor i Ruža Radičević. Brankova majka bila je kćerka Janka Mihajlovića, čuvenog vukovarskog trgovca žitom. Iako je otac Branka Radičevića bio činovnik, Branko je od rođenja bio okružen književnošću. Njegov otac se bavio ovom umetnošću, i čak je preveo Viljema Tela.

Branko svoje obrazovanje započinje u Zemunu, gde se njegova porodica preseljava 1830. godine, ali gimnaziju, kako je i svim ljubiteljima ovog srpskog književnika poznato, upisuje u voljenim Sremskim Karlovcima. Završiće je u Temišvaru, gde završava i filozofiju. Godine 1843. upisuje prava u Beču, koe ipak neće završiti. Uticaj nemačke književnosti, i naročito poezije, sa kojom se Branko od rođenja upoznavao, usmeriće i njegov književni pravac.

Radičević svoju poeziju počinje pisati već u gimnaziji. Od tog perioda, a naročito tokom boravka u Beču, veliki uticaj na njega imaće Vuk Karadžić i njegova jezička reforma, kao i Đuro Daničić, sa kojim će postati i blizak prijatelj. Mladi Branko je bio oduševljen Vukovim radom, idejom da se govori ali i stvara na srpskom narodnom jeziku.  Upravo će tako i on sam pisati svoje pesme, i tako doprineti da 1847. godina, kada objavljuje svoju prvu zbirku poezije, postane nezvanični datum pobede Vukove reforme. U ovo vreme izbija revolucija u Beču, što će naterati Branka Radičevića da se seli. Živeće i u Beogradu. Velikom srpskom romantičaru ovaj boravak u Kneževini Srbiji pokazaće koliko su njegove pesme već poznate našem narodu.

Iako je  prihvatanje Vukovog rada za mladog pesnika značilo i moguće osude, Branko ne dozvoljava da ga to omete. On drugu knjigu svoje poezije štampa 1851. godine, samo dve godine pred smrt. U tome mu je pomogao knez Mihailo Obrenović, koji se prema Branku odnosu poput dobrotvora, te mu otuda srpski pisac i posvećuje ovu zbirku. Branko, nažalost,  nije dočekao objavljivanje svoje treće zbirke. Ona je izašla posthumno, 1862. godine. Branko je preminuo u Beču, a sahanjen je na Stražilovu.

Mesto Branka Radičevića u srpskoj njiževnoj tradiciji nemerljivo je. Branko je bio taj koji je prekinuo dotle uspostavljenu, mahom pseudoklasicističku knijževnu tradiciju, potpuno suprotnu onome što je romantizam doneo. Brankov stih, naročito onaj iz mlađih dana, poletan je, vedar, pevljiv. U njemu se vidi opijenost životom, mladošću, svojim rodnim krajem. Izrazita liričnost, sloboda, nesmutana čulnost, prepoznaju se u njegovim pesmama „Devojka na Studencu”, Devojka dragom”, „Vragolije”, „Njeni jadi”, „Cic”, „Želja”, „Pastir”.

Pored ovakvog Branka, postojao je i onaj drugi, tužniji, mračniji, koji se vidi u pesmama „Kad mlidija umreti”, Đački rastanak”, „Tuga i opomena”. Ovu započetu stražilovsku elegičnu pesničku liniju nastaviće tek veliki Miloš Crnjanski. U ovakvim pesmama mnogo se naglašenije javljaju motivi smrti, prolaznosti, onostranog. U nedovršenoj poemi „Tuga i opomena” javiće se jedan od najvažnijih romantičarskih motiva, motiv mrtve drage, koji postaje veza između života i smrti, ovog i  onog sveta. U ovoj se pesmi nalazi i jedan od najlepših stihova srpske   poezije:  „nje više nema – to je bio zvuk”, koji potpuno zalazi u transcedentalno.

I ovaj veliki srpski pesnik nalazi se u ediciji Otrgnuto od zaborava, u kojoj se, uz manje poznate autore, nalaze i oni koji su sastavni deo naše književne tradicije, i koje otuda, ne smemo zaboraviti.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *