Bora Stanković i vranjski „dert” (psihologija i umetnost u jednom)

Borisav Bora Satnković rođen je u Vranju 1876.godine od oca Stojana, obućara, i majke Vaske – kćeri bogatog trgovca. Činjenica da je vrlo mlad ostao bez roditelja možda je glavni odgovor na pitanje o njegovom melanholičlnom raspoloženju, i nekoj vrsti rezignacije prema životu o kojima piše i govori kroz svoje likove.

Upravo od svoje bake, Baba Zlate, koja ga je odgajila, slušao je o starom Vranju, običajima, duhu vranjanskog života.Ona je poticala iz ugledne ali osiromašene porodice. Ipak u sećanju i pričama je nosila slikovite detalje o nekadašnjem životu u tom gradu južne Srbije, koji je Stanković sačuvao od zaborava. Stvarajući bez mnogo informacija o svetskim tokovima književnosti on iz realizma ulazi u modernu i unosi vrlo napredne elemente u književnost.Upravo taj neobičan duh podneblja sa koga potiče dao mu je materijala.Ali njegova intuitivna sposobnost da razume šta se dešavalo u srcima određenih ljudi, njegova empatija i poznavanje ljudske psihologije glavni su razlozi koji su doveli do nastanka tako snažnih dela koja imaju važno mesto i u modernoj svetskoj književnosti. Srpska književnost, treba napomenuti, do tada nije imala slične pisce.

Zanimljivo je da je po obrazovanju bio pravnik.Paralelno sa pisanjem, kako bi se izdržavao bio je carenik i poreznik.U braku sa Beograđankom Angelinom Milutinović imo je tri kćeri, i porodicu je tokom rata teško izdržavao iako je već 1910., kada je izašao roman Nečista krv dobio priznanje da je ozbiljan pisac. Situacija mu se popravlja tek 1920. kada postaje činovnik Ministarstva prosvete u Umetničkom odeljenju. Tih dvadesetih posvećuje se i dramskom radu – štampa se najpre drama Koštana koja se i igra u pozorištu. Nažalost umire već 1927.

Iako su pored njega i drugi autori pisali o jugu, Romima, turskoj duhovnoj zaostavštini u pojedinim gradovima – ipak je Stanković dao najdublji prikaz nekih signifikantnih karakteristika te kulture – pogleda na život, ljubav, smisao.

Sa Stankovićem je srpska književnost dobila i dijalekatsku dokumentarnu građu jer njegovi junaci govore vranjanski, koriste neobične izraze i fraze. I što je najinteresantnije, koliko god njegovo pisanje bilo o običnim ljudima, o lokalnom i poznatom(niskom?) – ono je progresivno i moderno – on je jedan od prvih pisaca na svetu koji prikazuje nebičnu psihu junakinje – lepotice, neku vrstu narcisoidnosti, seksualne samookrenutosti,  tragičnosti koja je upravo posledica lepote. Beleži i užasan čin prodaje ćerke radi očuvanja životnog standarda, žrtvovanja detetove sreće radi roditeljske, kao i skaradnog običaja da snaja pre maloletnog sina najpre biva svekrova naložnica.

Zbog ovih detalja iz južnjačkog(ili primitivnog srpskog) života Stanković je nailazio na osudu, ali su njegov snažan i originalan stil i ton kao i privlačna dinamika pripovedanja definitivno bili i ostali neosporni. Polemika se vodila o istinitosti motiva o kojima piše i kad je u pitanju Nečista krv i drama Koštana, ali čak i ako su ovo samo alegorije, ili pojačano ili simbolično prikazani odnosi i elementi sistema vrednosti protiv kojih je on želeo da se založi , uspeo je u onome što je želeo – da šokira, naježi, digne pražinu, da skrene pažnju društva na ovakve probleme i poremećaje.

Stankovićeva žal za mladost, ili taj južnjački dert kao širi pojam osećanja prema životu, predstavljanju našu verziju veltšmerca ili svetskog bola – osećanja tuge i rezigniranosti zbog sveta kakav jeste. Ovaj pojam koji se javlja u njegovim dramama i u pripovetkama prikazuje da Srbiju pa ni tu južnu(neko će reći zaostalu) nije zaobišao osećaj besmisla u susretu sa životom. I tu se potvrdjuje da se silčna emocija često javlja među najbogatijima i najsiromašnijima – ovi prvi i kada dosegnu vrhunac pitaju – Zašto da idem dalje kad me ni vrhunsko ne zadovoljava?, a drugi : Zašto da idem dalje kad ništa zadovoljavajuće i ne mogu da dobijem?

U tom smislu Stankoviću i mnogim autorima pripisuje se da su prepoznali pesimistički pogled na svet koji se javlja kod određenih ličnosti – onih  koje u životu ispunjavaju samo uzbudljivi vrhunci, pa kada ih nema ili ih ima manje, život postaje besmislen(otud opsesija mladošću kada su takva uzbuđenja najčešća jer se upoznaju svet, ljubav…) . A isto važi i za one koji zbog ustrojenosti sveta nemaju prava da biraju svoju budućnost već ih nakon slobodne i lepe mladosti čeka nešto što ne žele i nisu sami odabrali(Koštana,Sofka). Ta vrsta zloupotrebe mladih ljudi od strane roditelja, koja je tek skoro u psihologiji prepoznata, tada je bila uobičajen deo života i samo su je britki umovi kao Stanković mogli prepoznati kao nešto strašno, teško, nepravedno –  i zabeležiti, predstaviti javno. Uperio je Stanković  prstom u problem koji istina nije odmah rešen, ali je podignuta društvena svest o njemu.

Tako je srpska književnost u liku i delu briljantnog Borisava Stankovića dobila neverovatno dobrog psihologa, dramaturga, pisca, sociologa i uzbunjivača, i umetnika koji nam je omogućio katarzu u mnogim zabranjenim emocijama i mislima.

Neobičan je u tom smislu i posthumno izdat roman Gazda Mladen gde se Stanković bavi pitanjem žrtvovanja radi porodice i dužnosti(o sličnom pišu i Laza Lazarević i njegova kći Anđelija), a upečatljive su teme i junaci njegovih brojnih pripovedaka kao i likova u zbirci Božiji ljudi.

U ediciji Otrgnuto od zaborava našlo se nekoliko Stankovićevih dela: Koštana i Tašana, nečista krv, Gazda Mladen, a u planu je da se izdaju i druga.

Podsećamo da su u okviru ove edicije reizdata i dela zaboravljenih pisaca kao što su: Milica Janković (Plava gospođa, Ljudi iz skamije), Jaša Prodanović (Naši i strani), Dušan Radić (Selo), Slobodan J.Jovanović (Spomenica), Dragutin Ilić (Hadži diša, Posle Milijon godina), kao i domaćih klasika kao što su Stevan Sremac(Limunacija u Selu, Zona Zanfirova), Đura Jakšić(Pesme i proza, Drame), Laza Kostić(Pesme i rame) čija du dela već decenijama školska lektira.

 

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *